Једна од првих молитви коју многи науче јесте Оченаш, којој је Исус поучио своје следбенике. Она се налази у грчком делу Светог писма, који је познат и као Нови завет, и почиње речима: „Оче наш, који си на небесима, нека се свети твоје име“ (Матеј 6:9). Међутим, Божје име које се преноси као „Јехова“ или „Јахве“ ретко се налази у преводима Новог завета. Истовремено, у њему се налазе имена неких лажних богова, као што су Зевс, Хермес и Артемида. Зар није логично да би и име правог Бога, аутора Библије, требало да се налази у њему? (Дела апостолска 14:12; 19:35; 2. Тимотеју 3:16).

 Ланселот Шадвел и Фредерик Паркер, преводиоци Библије на енглески, сматрали су да Божје име треба да се врати у Нови завет. Зашто кажемо да се „врати“? Зато што су закључили да га је у изворном тексту било, али је касније уклоњено. Како су дошли до тог закључка?

 Шадвел и Паркер су знали да се у рукописима хебрејског дела Светог писма, који се често назива Стари завет и који је углавном написан на хебрејском језику, Божје име налази на хиљаде места. Али су се онда запитали зашто га нема у пуном облику у доступним рукописима Новог завета. a Шадвел је такође приметио да када се у Новом завету користе изрази из Старог, као што је на пример „Јеховин анђео“, преписивачи су Божје име заменили речју Кириос, што значи „Господ“ (2. Краљевима 1:3, 15; Дела апостолска 12:23).

 Чак и пре него што су Шадвел и Паркер објавили своје преводе, постојали су и други преводиоци који су вратили Божје име у својим енглеским преводима Новог завета, али само на неколико места. b Међутим, до 1863, када је Паркер објавио дослован превод Новог завета (A Literal Translation of the New Testament), није познато да је иједан енглески преводилац у тој мери вратио Божје име у Нови завет. Ко су уопште били Ланселот Шадвел и Фредерик Паркер?

 Ланселот Шадвел (1808–1861) био је адвокат и син сер Ланселота Шадвела, вице-канцелара Енглеске. Припадао је Англиканској цркви. Иако је веровао у тројство, дубоко је поштовао Божје име, што се види из тога што га је описао као „славно име ЈЕХОВА“. У свом преводу Јеванђеља по Матеју и Марку, име „Јехова“ је у главном тексту користио 28 пута, а у пропратним белешкама 465 пута.

 Шадвел је вероватно први пут видео Божје име у примерку Старог завета на изворном хебрејском језику. Он је рекао да они који су преводећи Стари завет на грчки заменили име Јехова изразом Кириос „нису били поштени преводиоци“.

 Шадвел је први пут користио име „Јехова“ у Матеју 1:20. У белешци за тај стих написао је: „У овом стиху, а и многим другим, израз [Кириос] стоји тамо где би требало да стоји Божје лично име ЈЕХОВА, које је јако важно вратити на своје место у енглеским преводима.“ Он је још рекао: „То је једини начин да Богу искажемо част која му припада. Сам Бог је себи изабрао име ЈЕХОВА и објавио га свима, и најбоље што можемо да учинимо јесте да користимо његово име када говоримо о њему.“ Затим је рекао: „У нашем званичном преводу [King James], Божје име се врло ретко појављује [...] Оно је замењено речју Господ [Господин].“ Шадвел је тврдио: „Господ је [...] титула потпуно недостојна да замени Божје име“, додајући да и њега зову господин.

 Шадвел је објавио свој превод Матејевог јеванђеља 1859. године, а 1861. је објавио ново издање Матејевог јеванђеља ком је придодао Јеванђеље по Марку. Али тада је његовом делу дошао крај, јер је 11. јануара те исте године преминуо у својој 53. години. Међутим, његов труд није био узалудан.

 Шадвелов превод Матејевог јеванђеља привукао је пажњу богатог бизнисмена из Лондона, Фредерика Паркера (1804–1888), који је и сам почео да преводи Нови завет кад је имао двадесетак година. За разлику од Шадвела, Паркер није веровао у тројство. Једном је написао: „[О, када би само] црква [Божјег] драгог Сина [...] целим срцем прихватила истину [...] и служила једином Свемоћном Богу Јехови.“ Паркер је такође сматрао да преводи Новог завета који користе Кириос и за Господа Бога и за Господа Исуса замагљују разлику између њих двојице. Зато се одушевио када је видео да је Шадвел у неким контекстима Кириос превео са „Јехова“.

 Како је Паркер дошао до тих закључака? Он је изучавао грчки и издао је неколико књига и трактата о грчкој граматици. Био је члан једног библијског института (Anglo-Biblical Institute) који се залагао за то да се изучавају библијски рукописи како би се добили што бољи преводи Библије на енглеском језику. Паркер је 1842. почео да објављује свој превод, и у наредних неколико година је објавио целокупан Нови завет у више делова и издања. c

 Паркер се неколико година бавио питањима као што су: „Када се Кириос односи на Господа Исуса, а када на Господа Бога?“ и „Зашто се у граматичком смислу израз Кириос третира као властито име, а не као титула?“

 Када је Паркер видео Шадвелово издање Матејевог јеванђеља из 1859. године, био је уверен да се Кириос у неким контекстима „треба превести са Јехова“. Зато је пречешљао свој превод Новог завета и ставио Божје име где год је закључио да треба на основу контекста или граматике грчког језика. Тако се на крају у његовом једнотомном издању Новог завета (A Literal Translation of the New Testament) из 1863. Божје име у главном тексту појављује 187 пута. Колико се зна, то је први пут да се у неком издању грчког дела Светог писма на енглеском језику Божје име користи толико много пута. d

 Паркер је 1864. издао још једно издање Новог завета (A Collation of an English Version of the New Testament . . . With the Authorized English Version) и у њему је упоредио свој превод са преводом који је био званично признат како би истакао разлике међу њима. e

 Да би истакао значај враћања Божјег имена, Паркер је указао на већи број стихова званичног превода, укључујући и Римљанима 10:13, где пише: „Јер који год призове име Господње спашће се.“ Паркер је питао: „[Ко] уопште може да разуме читајући званични превод енглеског издања да се у овом стиху говори о Јехови, а не о Сину Исусу Христу, нашем Господу?“

 Паркер је потрошио на хиљаде фунти – што је тада било право богатство – на објављивање и рекламирање својих трактата и других радова. Једне године је потрошио чак 800 фунти, што данас износи више од 100 000 британских фунти (133 000 евра). Још је слао и бесплатне примерке својих публикација познаницима и свештеницима на високом положају да дају своје мишљење.

 Паркерови рукописи и преводи Новог завета нису имали велик тираж, а уз то су и наишли на исмевање неких стручњака. Они су тиме омаловажили његов искрен труд, као и труд Шадвела и других преводилаца, да врате Божје име у енглеске преводе Новог завета.

 Погледајте и десетоминутни видео: Обиласци музеја у Ворвику: „Свето писмо и Божје име“