Пређи на садржај

Пређи на садржај

Нада за оболеле

Нада за оболеле

Нада за оболеле

У ПРОШЛОСТИ, људи су обично избегавали особе са афективним поремећајима. Због тога су многи који су патили од ових поремећаја били одбачени од друштва. Неки су били дискриминисани што се тиче посла. Друге су избегавали чак и чланови њихових породица. Често је то само погоршавало проблем и онемогућавало да они који су били болесни приме помоћ.

Међутим, последњих деценија постигнут је велики напредак у разумевању клиничке депресије и биполарног поремећаја. Сада је познато да се ова обољења могу лечити. Ипак, није увек лако добити помоћ. Зашто?

Препознати симптоме

Дијагноза неког афективног поремећаја не поставља се помоћу анализе крви или рендгена. Уместо тога, понашање особе, њено размишљање и просуђивање посматрају се током одређеног периода. Да би се поставила дијагноза мора постојати више симптома. Проблем је тај што понекад чланови породице и пријатељи не схватају да понашање које примећују указује на неки афективни поремећај. „Чак и када се људи слажу у томе да понашање неке особе одступа од нормалног“, пише др Дејвид Микловиц, „они могу имати доста различито мишљење о узроцима таквог понашања.“

Надаље, чак и када чланови породице сматрају да је ситуација озбиљна, може бити тешко уверити особу која има поремећај да јој је потребна лекарска помоћ. Или, уколико се лично ви суочавате с тим проблемом, можда нисте вољни да затражите помоћ. Др Марк Голд пише: „Можда верујете у оно о чему размишљате када сте депресивни — да сте безвредни, и да нема никакве користи од тражења лекарске помоћи јер за вас ионако нема наде. Можда бисте желели да поразговарате с неким о томе, али мислите да је депресија нешто чега се треба стидети, нешто што је искључиво ваша кривица... Можда чак и не знате да је то што осећате заправо депресија.“ Па ипак, за оне који пате од озбиљне депресије, лекарска помоћ је неопходна.

Наравно, свако понекад клоне духом, и то не указује безусловно на неки афективни поремећај. Међутим, шта ако су та осећања нешто јача од пуког налета меланхолије? И шта ако она трају неуобичајено дуго — можда две седмице или дуже? Осим тога, рецимо да вас депресивно расположење спречава да нормално функционишете, било на послу, у школи или у другим друштвеним активностима. У том случају, било би мудро да се посаветујете са неким стручњаком који је квалификован да дијагностикује и лечи депресију.

Када се ради о биохемијској неравнотежи, може бити преписан неки лек. У другим случајевима, могао би бити препоручен разговор с лекаром како би се особи која пати од депресије помогло да научи како да се избори с њом. У неким случајевима, добре резултате даје комбиновање обе ове методе. a Оно што је важно јесте затражити и добити помоћ. „Многи који болују од афективних поремећаја уплашени су и стиде се због своје болести“, каже Ленор, која има биполарни поремећај и која је споменута у претходном чланку. „Међутим, жалосно је када претпостављате да имате проблем, а не тражите помоћ која вам је толико потребна.“

Ленор прича своје искуство: „Практично сам годину дана била прикована за кревет. Онда сам једног дана, када сам се осећала мало боље, одлучила да телефонирам доктору и да закажем преглед.“ Установљено је да болује од биполарног поремећаја и преписани су јој лекови. То је била прекретница у њеном животу. „Када узимам лекове осећам се сасвим нормално“, каже Ленор, „ипак, морам стално да се подсећам да ће се пређашњи симптоми вратити ако престанем да их узимам.“

Слично је и с Брандоном, који пати од депресије. „Као тинејџер“, каже он, „често сам размишљао о самоубиству због јаког осећања безвредности. Код лекара сам отишао тек када сам прешао тридесету.“ Попут Ленор, и Брандон користи лекове како би изашао на крај са својим поремећајем. Ипак, има и других ствари које му помажу. „Да бих ојачао здравље“, каже он, „водим рачуна о свом уму и телу. Довољно се одмарам и пазим шта једем. Такође, свој ум и срце храним позитивним мислима из Библије.“

Међутим, као што Брандон каже, клиничка депресија је здравствени, а не духовни проблем. За опоравак је пресудно увидети ову чињеницу. Брандон прича: „Једном ми је један добронамерни сухришћанин рекао да, пошто се у Галатима 5:22, 23 каже да је радост плод Божјег светог духа, мора да сам депресиван зато што радим нешто што спречава деловање Божјег духа. Због тога сам био још депресивнији и осећао сам још већу кривицу. Међутим, када сам почео да примам помоћ, тамни облаци нада мном почели су да се разилазе. Осећао сам се много, много боље! Било ми је жао што се раније нисам обратио за помоћ.“

Победити у бици с болешћу

Чак и након успостављања дијагнозе и почетка лечења, афективни поремећај ће за оне који се суочавају с њим вероватно и даље представљати тешкоћу. Кели, која се бори са озбиљном депресијом, осећа захвалност за лекарску помоћ која је усмерена ка медицинским аспектима њене болести. Ипак, она је установила и да је помоћ других такође веома важна. Кели је испрва оклевала да затражи помоћ од других зато што није желела да буде некоме на терет. „Морала сам да научим не само да затражим помоћ већ и да је прихватим“, каже она. „Тек кад сам отворено причала о својим осећањима могла сам да се изборим са све јачим депресивним расположењем.“

Као Јеховин сведок, Кели заједно са сухришћанима посећује састанке у Дворани Краљевства. Међутим, понекад чак и ове радосне прилике за њу представљају изазов. „Често ми се дешава да тешко подносим светло, кретање људи и буку. А онда ме обузме осећање кривице и још јача депресија зато што мислим да је мој поремећај сигурно одраз недостатка духовности.“ Како Кели излази на крај с тим? Она каже: „Научила сам да је депресија болест с којом се треба борити. То што сам депресивна не значи да ми недостаје љубави према Богу и према сухришћанима, а није ни показатељ недостатка духовности.“

Лусија, споменута у претходном чланку, осећа захвалност за изврсну лекарску помоћ коју прима. „Захваљујући томе што сам се обратила лекару за ментално здравље научила сам да се борим и издржим промене расположења које прате ову болест“, каже она. Лусија такође наглашава вредност одмора. „Сан је важан чинилац у излажењу на крај с манијом“, каже она. „Што мање спавам, то су јачи симптоми маније. Чак и када не могу да заспим, научила сам да лежим у кревету и да се одмарам уместо да устанем.“

Шила, која је такође споменута у претходном чланку, установила је да је корисно да води дневник и да бележи како се кад осећа. Она примећује значајна побољшања у свом гледишту. Па ипак, препрека још увек има. „Из неког разлога, услед умора негативне мисли навиру у мој ум“, каже Шила. „Ипак, научила сам да их потиснем или барем да их ублажим.“

Утеха из Божје Речи

За многе које муче „бриге“ [„немирне мисли“, NW], Библија је помоћ која јача (Псалам 94:17-19, 22). На пример, Шери је открила да су посебно охрабрујуће речи из Псалма 72:12, 13. У тим стиховима псалмиста о Божјем именованом Краљу, Исусу Христу, каже следеће: „Јер ће он избавити убогога који цвили, и невољнога који помоћи нема. Смиловаће се јадницима и убогима, и душе ће сиромаха спасти.“ Такође су је охрабриле речи апостола Павла забележене у Римљанима 8:38, 39: „Уверен сам да ни смрт, ни живот, ни анђели, ни владавине, ни оно што је сада, ни оно што ће доћи, ни силе, ни висина, ни дубина, ни било шта друго што је створено, неће моћи да нас растави од Божје љубави.“

Елејн, која пати од биполарног поремећаја, сматра да је за њу однос с Богом попут једног сидра. Пуно утехе пружају јој псалмистине речи: „О Боже, срце сломљено и скрхано ти нећеш презрети“ (Псалам 51:17NW). Она каже: „Заиста је утешно знати да нас Јехова, наш небески Отац пун љубави, разуме.“ „Када му се приближим у молитви, посебно у време велике тескобе и боли, то ми пружа снагу.“

Као што се може видети, живот са афективним поремећајима носи са собом јединствене изазове. Међутим, Шери и Елејн су установиле да им ослањање на Бога у молитви уз одговарајуће лечење омогућава да побољшају своје животне околности. Али, како чланови породице и пријатељи могу помоћи онима који пате од биполарног поремећаја или депресије?

[Фуснота]

a Пробудите се! не заступа ниједну методу лечења. Хришћани треба да буду сигурни да се начин лечења који изаберу не коси с библијским начелима.

[Истакнути текст на 10. страни]

„Када сам почео да примам помоћ, тамни облаци нада мном почели су да се разилазе. Осећао сам се много, много боље!“ (БРАНДОН)

[Оквир на 9. страни]

Запажања једног мужа

„Пре него што се разболела, Лусија је, захваљујући свом великом разумевању, позитивно утицала на многе. Чак и сада када други посећују моју жену када се добро осећа, изгледа да су привучени њој због њене топлине. Већина не схвата да Лусијино расположење варира између две крајности, депресије и маније. То је последица биполарног поремећаја, болести с којом се бори четири године.

„Током маничне фазе, није необично да Лусија буде будна до један, два или чак три сата после поноћи, пуна креативних идеја. Енергија просто избија из ње. Бурно реагује и на најбезначајније ствари и неконтролисано троши новац. Улази у најризичније ситуације сматрајући да јој се ништа не може десити, да нема никакве опасности — ни у моралном, ни у физичком, нити у било ком другом смислу. Такву импулсивност прати и склоност ка самоубиству. Депресија је увек за петама манији, и обично су обе ове фазе подједнаког интензитета.

„Мој живот се потпуно променио. И поред тога што се Лусија лечи, оно што можемо урадити данас може се разликовати од онога што смо могли урадити јуче или што ћемо моћи урадити сутра. То се мења баш као и наше околности. Установио сам да се морам прилагођавати више него што сам икада и мислио да могу“ (Марио).

[Оквир⁄Слика на 11. страни]

Узимање лекова — знак слабости?

Неки сматрају да је узимање лекова знак слабости. Међутим, размислите о томе на овај начин: Дијабетичар се мора придржавати прописаног лечења, у које може спадати узимање инјекција инсулина. Да ли је то знак слабости? Апсолутно не! То је једноставно начин да се хранљиве материје у организму доведу у равнотежу тако да болесник може нормално да функционише.

Ситуација је врло слична са узимањем лекова за депресију и биполарни поремећај. Иако је разговор с лекаром многима помогао да разумеју своју болест, на месту је бити опрезан. Када се ради о хемијској неравнотежи, болест се не може излечити једноставно помоћу логичког размишљања. Стивен, који пати од биполарног поремећаја, прича: „Лекар који ме је лечио илустровао је то овако: Неко може похађати све могуће часове вожње, али ако тој особи дате да вози аутомобил без волана или кочница, од свих тих часова вожње неће имати много користи. На исти начин, када се депресивној особи пружи само савет, то можда неће донети жељене резултате. Први важан корак је успостављање хемијске равнотеже у мозгу.“

[Слика на 10. страни]

За многе које муче негативне мисли, Библија је помоћ која јача