Пронашли смо оно за чим смо трагали

Испричао Берт Талман

Радо се сећам детињства које сам провео у индијанском резервату Блад, где живе неки припадници народа Црна Нога. Тај резерват се налази у Алберти, недалеко од канадских Стеновитих планина и прелепог језера Луиза.

ПОТИЧЕМ из породице у којој је било седам синова и две ћерке. Моја браћа, сестре и ја проводили смо много времена код наше баке. Она је била веома вредна и поучавала нас је традиционалном начину живота многих генерација нашег народа Црна Нога. Од ње смо научили како да скупљамо дивље бобице, спремамо традиционална јела и садимо башту. Деда и отац су ме водили у лов и на пецање. Ловили смо јелене и лосове због меса и коже. Наши родитељи су пуно радили и давали су све од себе да добро збрину наше потребе. Мој живот у резервату је био леп.

Међутим, све се променило 1963, када је бака умрла. Тада сам имао пет година. Био сам збуњен и ништа ме није могло утешити. Иако сам био тако мали, питао сам се: ’Где је Створитељ ако постоји? Зашто људи умиру?‘ Понекад сам био толико очајан да бих почео да јечим. Када би ме родитељи питали шта ми је, одговорио бих да ме нешто боли.

Контакт с белим људима

Пре бакине смрти, ретко смо се сретали с белцима. Кад год бисмо их видели, чуо бих коментаре попут: „Ево га још један зао, похлепан и безосећајан бели човек. Они нису добри људи.“ Упозоравали су ме да им се не може веровати, и да међу њима има врло мало оних који су добронамерни. Иако сам из радозналости желео да их сретнем, био сам опрезан јер су нас белци из нашег краја често исмевали и називали погрдним именима.

Убрзо након што је бака преминула, моји родитељи су почели много да пију, због чега је то био један од најтужнијих периода у мом животу. Када сам имао осам година, посећивала су нас двојица мормона. Деловали су као добри људи. Моји родитељи су се сложили с њиховим предлогом да будем укључен у један посебан програм. Колико сам разумео, у оквиру тог програма требало је да деца Индијанаца живе у породици белаца и прихвате њихову културу. Отац и мајка су вероватно због својих околности сматрали да би за мене било најбоље да живим у другој породици. Био сам шокиран и разочаран јер су раније говорили да се белцима не може веровати. Нисам желео да идем и покушавао сам да то некако избегнем. На крају сам пристао, кад су ме родитељи уверили да ће мој старији брат поћи са мном.

Међутим, кад смо стигли у Ванкувер, раздвојили су ме од брата и одвели 100 километара  даље. Обузело ме је очајање. Иако сам био смештен код добрих људи, за мене је то било страшно искуство и био сам преплашен. Вратио сам се кући око десет месеци касније.

Поново са родитељима

Иако се ситуација код куће није много променила, било ми је драго што сам се вратио. Када сам имао око 12 година, отац и мајка су престали да пију. То је било олакшање, али ја сам већ кренуо лошим путем јер сам пробао алкохол и дрогу. Родитељи су ме подстицали да се бавим неким другим активностима као што је родео, у чему сам заиста уживао. За та надметања у каубојским вештинама била је потребна храброст. Научио сам да јашем дивље бикове држећи се само једном руком за уже везано око њиховог трбуха, док су они бесомучно покушавали да ме збаце. Успевао сам да се тако одржим најмање осам секунди.

У раним тинејџерским годинама, племенске старешине су ме увеле у индијанску религију. То ме је заиста занимало јер нисам баш поштовао такозване религије белаца. Сматрао сам да обичаји народа Црна Нога унапређују доброту и правду које су недостајале у многим „хришћанским“ религијама. Лепо сам се осећао међу мојим сународницима и уживао сам у ведрини и блискости које су владале у породици и међу пријатељима.

Негде у то време такође сам сазнао за неправде које су Индијанци вековима доживљавали. Причали су ми да је бели човек ширио болести међу нама и убијао бизоне од којих смо зависили. У ствари, пуковник америчке војске Ричард Доџ наводно је рекао: „Убијте што више бизона. Сваки мртав бизон је један Индијанац мање.“ Сазнао сам да је такав став ослабио дух нашег народа и учинио да се осећа беспомоћно.

Надаље, неки политичари и њихови религиозни савезници свим силама су покушавали да асимилују и преваспитају индијанска племена. Гледали су на њих као на дивљаке код којих треба променити све — културу, веровања, понашање и језик — да би поступали као белци. У Канади су деца неких Индијанаца била злостављана у школским интернатима који су били под управом цркве. Други су потражили излаз у алкохолу, дроги, насиљу и самоубиству. Ти проблеми још увек постоје у резерватима.

Да би избегли такве проблеме, неки Индијанци су одлучили да одбаце културу свог народа. Са својом децом нису разговарали на свом матерњем језику већ на енглеском и покушавали су да прихвате обичаје белаца. Међутим, нису били прихваћени већ исмевани. Подсмевали су им се и белци и други Индијанци који су их звали „јабуке“ — споља црвени а изнутра бели, јер су изгледали као Индијанци а понашали се као белци.

Било је жалосно што је индијански народ толико патио. Чезнуо сам да видим боље услове у нашем резервату, као и у резерватима широм Канаде и Сједињених Држава.

Чезнуо сам за одговорима

Док сам био тинејџер, мислио сам да никада нећу бити прихваћен. У мени се јавио осећај мање вредности који се често претварао у гнев. Чак сам почео да мрзим белце. Међутим, родитељи и тетка су ми говорили да није добро гајити негативна осећања као што су мржња и осветољубивост. Подстицали су ме да опраштам, показујем љубав и да се не обазирем на оне који су имали предрасуде. Касније сам сазнао да су ти савети у складу с библијским начелима. И даље сам чезнуо за тим да добијем одговоре на питања која су ме мучила од детињства. Такође сам почео да се питам зашто смо овде и зашто неправда и даље постоји. Није ми било логично да људи живе кратко време и затим умру. Био сам збуњен.

 Кад год би Јеховини сведоци покуцали на наша врата, мене су слали да им отворим. Увек сам их поштовао јер нису имали предрасуде. Иако ми је било тешко да јасно изразим оно што ме је збуњивало, водили смо занимљиве разговоре. Сећам се када су нас посетили Џон Брустер и Хари Калиху, који је био из мог племена. Дуго смо разговарали шетајући преријом. Добио сам од њих једну књигу и прочитао је скоро до половине, али онда се некако загубила.

Постајем родео јахач

Увек сам питао старије припаднике племена за мишљење. Иако сам ценио њихове мудре савете, никада нисам био задовољан њиховим одговорима на моја питања о животу. Када сам имао око 16 година, отишао сам од куће и потпуно се посветио родеу. На забавама које су се одржавале после надметања много се пило и било је дроге. Савест ме је оптерећивала јер сам знао да је то погрешно и осећао сам да Бог није задовољан мојим начином живота. Често сам молио Створитеља да ми помогне да чиним оно што је исправно и пронађем одговоре на питања која су ме још увек мучила.

Док сам био у Калгарију 1978, упознао сам Роуз. И она је била Индијанка — мајка јој је била из племена Црна Нога, а отац из племена Кри. Имали смо слична интересовања и могао сам отворено и слободно да разговарам с њом о свему. Заволели смо се и венчали 1979. Касније смо добили ћерку Карму и сина Џареда. Роуз се показала као верна супруга, прави ослонац и добра мајка. Када смо једног дана сви заједно посетили мог старијег брата, пронашао сам књигу Ти можеш заувек да живиш у рају на Земљи. * Веома ме је заинтересовало оно што је стајало у њој и деловало ми је логично. Али, таман кад сам мислио да почињем да разумем библијску поруку, дошао сам до дела књиге где су странице биле истргнуте. Роуз и ја смо се потрудили да их пронађемо али нисмо успели. И даље сам се молио за помоћ.

Посета свештенику

У пролеће 1984, Роуз је родила наше треће дете, предивну девојчицу којој смо дали име Кајла. Међутим, беба је имала урођену срчану ману и умрла је после само два месеца. Били смо скрхани болом и нисам знао како да утешим Роуз. Она ме је наговорила да заједно одемо код католичког свештеника у резервату да бисмо добили утеху и одговоре на наша питања.

Питали смо га зашто је наша мала девојчица умрла и где је сада. Одговорио је да је Бог узео Кајлу јер му је био потребан још један анђео. Помислио сам: ’Ако је Бог Свемоћни Створитељ, зашто би му била потребна наша ћерка да буде анђео? Од какве би му користи била беспомоћна беба?‘ Током читавог разговора, свештеник ниједном није отворио Библију. Отишли смо са осећајем празнине у срцу.

Молитва нам је била главни извор снаге

Крајем новембра 1984, једног понедељка ујутру, дуго сам се молио преклињући Бога да ми помогне да будем боља особа, да схватим због чега се неке ствари догађају и откријем шта је сврха живота. Тог истог јутра су на наша врата покуцале Дајана Белеми и Карен Скот, две Јеховине сведокиње. Биле су веома добронамерне и љубазне и с одушевљењем су износиле библијску поруку. Саслушао сам их и узео Библију и књигу Преживети за живот на новој Земљи. * Договорили смо се да нас током те седмице посете Дајана и њен супруг.

Тек кад су оне отишле, схватио сам да је то сигурно био одговор на моју молитву. Био сам толико узбуђен да сам шетао по кући тамо-амо, чекајући да се Роуз врати с посла како бих јој испричао шта се догодило. На моје изненађење, Роуз ми је рекла да се и она претходне ноћи молила Богу да јој помогне да пронађе праву религију. Тог петка смо почели да проучавамо Библију с Јеховиним сведоцима. Касније смо сазнали да оног дана када су нас посетиле,  Карен и Дајана нису могле да пронађу куће где су намеравале да проповедају. Међутим, кад су угледале нашу кућу, нешто их је подстакло да нас посете.

Коначно сам добио одговоре!

Када смо почели да проучавамо Библију, наши рођаци и пријатељи су у почетку били збуњени и веома хладни према нама. Затим су вршили притисак на нас говорећи да траћимо свој живот и да бисмо своје способности могли користити на много бољи начин. Међутим, ми смо били одлучни да не окренемо леђа нашем новом пријатељу, Створитељу Јехови. На крају крајева, пронашли смо нешто врло драгоцено — дивне истине и свете тајне које се налазе у Божјој Речи, Библији (Матеј 13:52). Роуз и ја смо се крстили као Јеховини сведоци у децембру 1985. Наши рођаци сада веома поштују Јеховине сведоке јер су видели позитивне промене у нашем животу откако смо се крстили.

Пронашао сам оно за чим сам трагао! Библија пружа једноставне и логичне одговоре на важна питања. Био сам срећан када сам сазнао шта је сврха живота и зашто људи умиру. Обрадовало ме је и Божје обећање да ћемо поново моћи да будемо с нашом ћерком Кајлом и гледамо је како расте у савршеним условима (Јован 5:28, 29; Откривење 21:4). С временом сам такође увидео да треба да чувамо своје здравље, поштујемо живот и не надмећемо се једни с другима (Галатима 5:26). Иако ми није било лако, одлучио сам да се више не бавим родеом — било ми је важније да угодим Богу.

Библијска учења су нас ослободила сујеверја коме робују многи Индијанци. На пример, постоји веровање да сова која је слетела близу куће или пас који завија најављује смрт неког у породици. Више се не плашимо да ће нам нашкодити невидљиви духови који пребивају у живим бићима или неживим стварима (Псалам 56:4; Јован 8:32). Сада ценимо Јеховина задивљујућа дела стварања. Стекли смо пријатеље из многих народа које називамо браћом и сестрама, а они нас без предрасуда прихватају као своје сувернике (Дела апостолска 10:34, 35). Многи од њих улажу велики труд да упознају нашу културу и веровања, као и да науче наш језик да би делотворно преносили библијску поруку.

Моја породица живи у резервату Блад у јужној Алберти где имамо мало имање. И даље уживамо у индијанској култури, укључујући традиционалну кухињу, музику и плес. Не учествујемо активно у традиционалним плесовима приликом већих окупљања, али их радо посматрамо када је то на месту. Такође причам својој деци о нашем културном наслеђу и поучавам их језику народа Црна Нога. Многи Индијанци су познати по предивним особинама као што су доброта и понизност, и по томе што с пуно љубави брину о породици и пријатељима. Познати су и по гостољубивости и поштовању других, укључујући и људе различитог порекла. То је нешто што још увек ценим и чему се дивим.

Највећу радост нам причињава када своје време и средства користимо да бисмо помагали другима да упознају и заволе Јехову. Наш син Џаред служи као добровољац у подружници Јеховиних сведока у близини Торонта. Ја служим као старешина у скупштини Маклауд. Роуз, Карма и ја смо општи пионири, што значи да пуно времена проводимо у служби проповедања. Велика нам је радост да проповедамо на нашем матерњем језику. Дивно је видети како се људи одазивају на истину о Створитељу и његовој намери.

Библија за Јехову каже: „Ако га будеш тражио, даће ти да га нађеш“ (1. Летописа 28:9). Захвалан сам што је испунио своје обећање и помогао да моја породица и ја пронађемо оно за чим смо трагали.

[Фусноте]

[Истакнути текст на 13. страни]

’Где је Створитељ ако постоји? Зашто људи умиру?‘

[Истакнути текст на 16. страни]

’Многи Индијанци су познати по предивним особинама као што су доброта и понизност‘

[Слика на 12. страни]

Бака ме је поучавала традиционалној култури народа Црна Нога

 [Слика на 15. страни]

Родео ми је био главна преокупација

[Слика на 15. страни]

Посебан трактат „Створитељу се може веровати“ објављен је на језику народа Црна Нога и на још неким језицима

[Слика на 15. страни]

Радо разговарам с другима о Библији

[Слика на 15. страни]

Данас, са породицом