Пређи на садржај

Пређи на садржај

Римски путеви — споменици древног грађевинарства

Римски путеви — споменици древног грађевинарства

Римски путеви — споменици древног грађевинарства

КОЈИ је најзначајнији споменик римске културе? Да ли бисте рекли да је то Колосеум, чије рушевине можете видети у Риму? Ако нас занима дело римског грађевинарства које је опстало најдуже и које је знатно утицало на историју, прво на шта треба да помислимо јесу путеви.

Римским путевима нису пролазиле само роба и војска. Епиграфиста Ромоло А. Стачоли каже да су се тим путевима „преносиле идеје, уметнички правци, као и филозофске и религиозне доктрине“, укључујући и хришћанске.

У древна времена, римски путеви су сматрани споменицима. У периоду од неколико векова, Римљани су изградили ефикасну мрежу путева која је на крају достигла дужину од 80 000 километара и простирала се на подручју које данас обухвата више од 30 земаља.

Први значајан главни пут, то јест виа публика како су га они тада називали, био је Апијев друм (via Appia). Овај пут, који је био познат као краљица путева, повезивао је Рим с Брундизијем (садашњим Бриндизијем), лучким градом који је представљао капију према Истоку. Пут је добио име по Апију Клаудију Слепом, римском цензору који је 312. пре н. е. почео да гради тај пут. Од Рима су ишли и Саларијев друм и Фламинијев друм. Оба та пута пружала су се ка истоку до Јадранског мора, отварајући тако пут ка Балкану као и ка рајнском и дунавском региону. Аурелијев друм је ишао ка Галији и Пиринејском полуострву, а Остијски друм ка Остији, римској главној луци за путовања у Африку.

Највећи грађевински подухват Рима

Путеви су за Рим били важни још пре него што су његови становници почели сами да их граде. Град је настао на раскршћу древних путева, на једином месту где се река Тибар у свом доњем току може прегазити. Према античким изворима, у побољшавању постојећих путева Римљанима су као узор послужили картагински путеви. Међутим, што се тиче вештине градње путева, вероватно су праве претече Римљана били Етрурци. Остаци њихових путева и дан-данас постоје. Чак и пре римског доба, ту су постојали прометни путеви. Могуће је да су се користили да би се стока превела с једног пашњака на други. Било је тешко путовати тим путевима пошто су били веома прашњави током суше, а блатњави када је било кишно време. У многим случајевима, Римљани су градили путеве преко тих старих стаза.

Римски путеви су били пажљиво осмишљени и грађени тако да буду добри, практични и лепи. У идеалним случајевима, они су представљали најкраћу могућу везу између полазне тачке и одредишта, што објашњава зашто су многи од њих имали дугачке праве деонице. Међутим, често су путеви морали да се прилагоде природним карактеристикама терена. Тамо где је то било могуће, у брдовитим и планинским подручјима, римски инжењери су градили путеве дуж обронака, и то на сунчаној страни планине. Тиме се неудобност због лоших временских прилика сводила на најмању могућу меру.

Међутим, како су Римљани градили путеве? Било је разних метода, али ево шта су у основи открила археолошка ископавања.

Најпре би се испланирала траса којом ће пут ићи. Тај посао су обављали тадашњи геодети. Затим би уследио заморан посао копања који су обављали легионари, најамни радници или робови. Они би ископали два паралелна јарка. Размак између њих био би најмање око 2,4 метра, али обично је износио 4 метра, па и више на кривинама. Ширина изграђеног пута могла је бити и до 10 метара, заједно са пешачким стазама са обе стране. Затим би била ископана рупа тако што би се уклонила земља која се налазила између два јарка. Када је направљен чврст темељ, рупа је затрпана с три или четири слоја разног материјала. Најпре се стављало велико камење или шут. Затим се насипао шљунак или пак глатко камење које је можда било повезано малтером. Одозго би дошао набијени шљунак или дробљени камен.

На површини неких римских путева једноставно се налазио утабани шљунак. Међутим, дивљење тадашњег света задобили су поплочани путеви. Површину таквих путева чиниле су велике камене плоче које су се обично правиле од стена које су се могле наћи у близини. Плоче су биле избочене како би се кишница сливала ка одводним каналима који су се налазили с обе стране пута. То је допринело томе да ови споменици опстану веома дуго, неки од њих све до наших дана.

Око 900 година након што је изграђен Апијев друм, византијски историчар Прокопије назвао га је „чудесним“. О каменим плочама на његовој површини написао је: „Упркос томе што је прошло много времена и што је овим путем из дана у дан пролазило много кочија, њихов изглед уопште није нарушен нити им је површина мање глатка.“

Како су ови путеви успевали да премосте природне препреке, као што су реке? Једно од решења били су мостови, од којих неки и дан-данас постоје, сведочећи у прилог изванредном техничком умећу старих Римљана. Премда римски тунели можда нису толико познати, њих је било још теже градити с обзиром на технике које су тада биле познате. У једном делу стоји: „Достигнућа римског грађевинарства... вековима нису могла бити превазиђена.“ Један пример тога је тунел у кланцу Фурло на Фламинијевом друму. Још 78. године н. е., након што су инжењери направили пажљив план, кроз масивну стену је ископан 40 метара дугачак тунел, широк и висок по пет метара. То је било заиста импресивно достигнуће када се узме у обзир алат који се тада користио. Изградња једне такве мреже путева јесте један од највећих човекових подухвата.

Путници и ширење идеја

Војници и трговци, проповедници и туристи, глумци и гладијатори — сви су они путовали овим путевима. Пешаци су дневно прелазили неких 25 до 30 километара. Информације о раздаљинама путници су могли добити на основу миљоказа. То је било камење различитог облика, обично цилиндричног, постављено на сваких 1,48 метара — што је била дужина римске миље. Такође су постојале гостионице, где су путници могли да замене коње, купе нешто за јело, а у неким случајевима и да преноће. Нека места на којима су се те гостионице налазиле развила су се у градиће.

Кратко пре настанка хришћанства, цезар Август је започео с програмом одржавања путева. Поставио је службенике који су се бринули за један или за више путева. На римском форуму је подигао оно што је познато као златни миљоказ, то јест милијаријум ауреум. Овај стуб са позлаћеним бронзаним словима представљао је идеалну завршну тачку свих римских путева у Италији. Тако је и настала изрека: „Сви путеви воде у Рим.“ Август је такође поставио мапе на којима је приказана мрежа римских путева. Изгледа да је та мрежа путева била у најбољем стању како би се удовољило потребама људи и стандардима тог времена.

Неки древни путници су чак користили писане водиче, то јест планове пута, како би им путовање било што угодније. У тим водичима налазиле су се информације о раздаљинама између стајалишта, као и опис услуга које су се могле добити на таквим местима. Међутим, били су веома скупи и стога многи нису могли да их имају.

Упркос свему, хришћански јеванђелизатори су планирали и спроводили у дело многа дуга путовања. Апостол Павле је, попут својих савременика, гледао да путује бродом када је ишао ка истоку, како би искористио повољне ветрове (Дела апостолска 14:25, 26; 20:3; 21:1-3). На Медитерану у летњим месецима ветрови дувају са запада. Међутим, када је Павле ишао ка западу, често је путовао копном користећи римске путеве. На тај начин је организовао друго и треће мисионарско путовање (Дела апостолска 15:36-41; 16:6-8; 17:1, 10; 18:22, 23; 19:1). a Око 59. н. е., Павле је Апијевим друмом путовао у Рим и срео се с неким суверницима на прометном Апијевом тргу, 74 километра југоисточно од Рима. Други су га чекали 14 километара ближе Риму, код гостионице Три крчме (Дела апостолска 28:13-15). Око 60. н. е., Павле је могао да каже да се добра вест проповедала „у целом свету“ који је тада био познат (Колошанима 1:6, 23). Томе је допринела и ова мрежа путева.

Дакле, римски путеви су се показали као изванредни и трајни споменици — споменици који су допринели ширењу добре вести о Божјем Краљевству (Матеј 24:14).

[Фуснота]

a Видети мапу на 33. страни брошуре Упознај „добру земљу“, коју су издали Јеховини сведоци.

[Слика на 14. страни]

Римски миљоказ

[Слика на 15. страни]

Апијев друм на периферији Рима

[Слика на 15. страни]

Пут у древној Остији, у Италији

[Слика на 15. страни]

Трагови точкова древних кочија у Аустрији

[Слика на 15. страни]

Део римског пута с миљоказима у Јордану

[Слика на 16. страни]

Рушевине гробница на Апијевом друму изван Рима

[Слика на 16. страни]

Тунел Фурло на Фламинијевом друму, у региону Марке

[Слика на странама 16, 17]

Тиберијев мост на Емилијевом друму у Риминију, у Италији

[Слика на 17. страни]

Павле се срео са суверницима на прометном Апијевом тргу

[Извори слика на 15. страни]

Слика лево, Остија: ©danilo donadoni/Marka/age fotostock; слика десно, пут с миљоказима: Pictorial Archive (Near Eastern History) Est.