Ватикански кодекс — зашто је драгоцен?

ВАТИКАН је права ризница блага. Његове фреске, скулптуре и архитектура веома су цењени због своје лепоте и раскоши. Ипак, приступ једној од његових највећих драгоцености стотинама година је био ограничен. У Ватиканској библиотеци се налази један драгоцени манускрипт који олакшава разумевање делова Божје Речи написаних пре неколико хиљада година. Познат је као Ватикански кодекс. *

Друга два рана библијска манускрипта које изучаваоци сматрају вреднима, Александријски и Синајски кодекс, имају занимљиве приче о томе како су откривени и спасени од пропасти. Међутим, порекло Ватиканског кодекса је најблаже речено магловито.

Скривено благо

Када и где је настао Ватикански кодекс? Најраније указивање на њега је белешка у каталогу Ватиканске библиотеке из XV века. Изучаваоци претпостављају да је написан у Египту, Цезареји или чак Риму. Међутим, разматрајући те теорије, професор Невил Бердсал са Универзитета у Бермингему закључио је: „Укратко речено, не можемо са сигурношћу одредити тачан датум и место порекла Ватиканског кодекса, нити можемо упркос напорима изучавалаца пратити његову историју пре петнаестог века.“ Па ипак, за Ватикански кодекс се каже да је један од најважнијих библијских манускрипата. Зашто?

Током векова, неки преписивачи су унели грешке у библијски текст. Стога је за преводиоце који су тражили беспрекоран текст био прави изазов пронаћи поуздан манускрипт који преноси оно што се налазило у изворним рукописима. Замислите само колико су изучаваоци били нестрпљиви да истраже Ватикански кодекс, грчки манускрипт који датира из четвртог века наше ере, мање од 300 година након завршетка Библије! Овај кодекс садржи комплетан текст хебрејских и грчких књига Светог писма, осим неколико делова који су током времена загубљени.

Уместо да кодекс буде доступан изучаваоцима Библије, ватиканске власти су га дуго држале у тајности. Признати текстуални критичар сер Фредерик Кењон је рекао: „Године 1843. [изучаваоцу Библије Константину фон] Тишендорфу је, након неколико месеци чекања, било допуштено да користи кодекс шест сати... Затим је 1845. чувеном енглеском изучаваоцу Треџелесу био дозвољен приступ кодексу под условом да не препише ни реч.“ Тишендорф је поново затражио да погледа кодекс, али је дозвола повучена након што је преписао 20 страница. Ипак, како Кењон наводи, „понован приступ му је омогућио још шест дана проучавања, што је укупно било четрнаест дана по три  сата дневно; и захваљујући томе што је своје време искористио на најбољи могући начин Тишендорф је 1867. успео да објави до тада најдетаљније издање манускрипта“. Ватикан је касније објавио бољи препис тог кодекса.

„Пажљиво сачуван“

Какве су одлике текста Ватиканског кодекса? У делу The Oxford Illustrated History of the Bible наводи се да он „садржи и доследност у правилном писању и тачност у преписивању, и на тај начин је пажљиво сачуван квалитет текста“. У истом делу се даље каже: „Зато се може закључити да је овај текст продукт традиционалне вештине преписивања.“

Двојица истакнутих изучавалаца који су били импресионирани одликама Ватиканског кодекса били су Весткот и Хорт. Њихов New Testament in the Original Greek из 1881, који се заснива на Ватиканском и Синајском манускрипту, још увек је темељни текст за неколико савремених превода грчког дела Светог писма, укључујући Ротерамов The Emphasised Bible и превод Нови свет.

Међутим, неки критичари сматрају да је Весткотово и Хортово поверење у Ватикански кодекс било неосновано. Да ли је то био тачан препис изворног текста? Појављивање папируса̂ Бодмер између 1956. и 1961. узнемирило је изучаваоце јер су садржавали делове Лукиног и Јовановог јеванђеља с почетка трећег века наше ере. Да ли ће тај текст потврдити тачност Ватиканског кодекса који је настао касније?

„Постоји изузетна сличност између текста Ватиканског кодекса и сачуваног текста папируса̂ Бодмер“, написали су Филип Пејн и Пол Канарт у делу Novum Testamentum. „С обзиром на ту сличност, разумно је закључити да је изворни писац Ватиканског кодекса преписивао манускрипт који је био веома сличан папирусима Бодмер. Према томе, он је преписивао или веома стар манускрипт или неки који се темељио на неком веома старом манускрипту.“ Професор Бердсал наводи: „Ова два манускрипта су међусобно тесно повезана... [Кодекс] је пажљиво преписан текст: његова припрема и израда откривају традицију брижљивог чувања онога што се поседовало.“

Користан за преводиоце

Наравно, најстарији манускрипт не мора увек бити и најближи изворном тексту. Међутим, упоређивање Ватиканског кодекса с другим манускриптима помогло је изучаваоцима да одреде шта је стајало у изворном тексту. На пример, сачувани део Синајског манускрипта који је такође настао у четвртом веку наше ере не садржи већину историјских књига од Постанка до Прве књиге летописа. Али њихово појављивање у Ватиканском кодексу помогло је да се потврди место које им припада у библијском канону.

Према књизи The Oxford Illustrated History of the Bible, међу изучаваоцима су били посебно спорни „делови који указују на Христову личност и свето Тројство“. Како је Ватикански кодекс помогао да се ти делови разјасне?

Осмотримо један пример. Као што је забележено у Јовану 3:13, Исус је рекао: „Нико није узашао на небо осим онога који је сишао с неба, Сина човечјег.“ Неки преводиоци су додали речи „који је на небу“. Тако се могло закључити да је Исус у исто време био и на небу и на земљи — чиме се подупрла идеја о Тројству. Тај израз се појављује у неколико манускрипата из периода од петог до десетог века наше ере. Међутим, он се не појављује у старијем Ватиканском и Синајском манускрипту, што је навело многе савремене преводиоце да га избаце. Тако је разјашњена забуна око Христовог идентитета и стих је усаглашен са остатком Светог писма. Исус није био на два  места у исто време већ је сишао са неба и касније се вратио на небо, када је „узашао“ код свог Оца (Јован 20:17).

Ватикански кодекс такође разјашњава стихове који говоре о Божјој намери за земљу. Осмотримо један пример. Према преводу Бакотић, апостол Петар је прорекао да ће ’земља и сва дела на њој сагорети‘ (2. Петрова 3:10). У другим преводима се може прочитати нешто слично, будући да се темеље на Александријском кодексу из петог века и каснијим манускриптима. Тако су многи искрени читаоци Библије закључили да ће Бог уништити земљу.

Међутим, око сто година пре него што је настао Александријски кодекс, у Ватиканском кодексу (и Синајском манускрипту из истог периода) наводе се Петрове пророчанске речи на следећи начин: „Земља и дела на њој биће разоткривени.“ Да ли је то у складу са остатком Библије? Наравно! Дословна земља се ’никад неће пољуљати, у сву вечност‘ (Псалам 104:5). Како ће онда земља бити „разоткривена“? Други стихови показују да се израз „земља“ може користити у симболичном смислу. Тако „земља“ може да говори језик и да се весели (Постанак 11:1; 1. Летописа 16:31). Дакле, „земља“ се може односити на човечанство, то јест људско друштво. Зар није утешно знати да Бог неће уништити нашу планету већ да ће потпуно разоткрити и окончати зло и уништити све који га чине?

„Остаје довека“

Нажалост, приступ Ватиканском кодексу вековима је био веома ограничен, а читаоци Библије су често имали погрешно разумевање неких делова библијског текста. Међутим, захваљујући Ватиканском кодексу и поузданим савременим преводима Библије искрене особе су могле да сазнају шта Библија заиста научава.

У манускриптима раних преписивача често се налазила следећа белешка: „Руке које су [ово] написале труле у гробници, али оно што је написано трајаће годинама.“ Данас ценимо неуморан труд тих анонимних преписивача. Али, заслуга за то што је Библија опстала припада њеном Аутору, који је још давно надахнуо пророчанске речи: „Трава се осуши и цвет увене, али реч нашег Бога остаје довека“ (Исаија 40:8).

[Фуснота]

[Оквир на 20. страни]

Одређивање датума древних манускрипата

Иако су неки преписивачи бележили датум завршетка свог рада, већина грчких манускрипата нема тај детаљ. Како онда изучаваоци одређују време настанка неког библијског манускрипта? Као што се језик и уметничка дела разликују из генерације у генерацију, тако је и с рукописом. На пример, унцијално писмо карактеристично по заобљеним великим словима и једнаким редовима текста користило се од четвртог века наше ере и током наредних неколико векова. Упоређујући унцијалне манускрипте без датума са сличним записима са датумом, пажљиви изучаваоци могу прецизније одредити време писања раних манускрипата.

Наравно, ова метода има своја ограничења. Професор Брус Мецгер с Принстонског теолошког факултета запажа: „Будући да рукопис неке особе мање-више остаје исти током читавог њеног живота, нереално је покушавати да се одреди датум који је прецизнији од 50-годишњег раздобља.“ На темељу таквих пажљивих анализа, већина изучавалаца се слаже да је Ватикански кодекс настао у четвртом веку наше ере.