Рођена сам у Бакуу, главном граду Азербејџана, као млађа од две ћерке у породици. Мој отац је био муслиман, а мајка Јеврејка. Веома су се волели и није им сметало што су имали различита веровања. Мајка је подржавала оца док је постио током месеца рамазана, а он је подржавао њу док је славила Песах (Пасху). У кући смо имали Куран, Тору и Библију.

Ја сам се изјашњавала као муслиманка. Иако никада нисам сумњала у то да Бог постоји, била сам збуњена јер нисам пронашла одговоре на нека питања. На пример, питала сам се: ’Зашто је Бог створио људе и зашто морају да пате цео живот ако ће после тога бити вечно мучени у паклу?‘ Пошто су људи увек говорили да је све што се догађа Божја воља, питала сам се да ли се Бог заправо поиграва с људима и наслађује њиховом патњом.

Када сам имала дванаест година, почела сам да клањам намаз, муслиманску ритуалну молитву која се обавља пет пута на дан. Отприлике у том периоду, отац је мене и моју старију сестру уписао у јеврејску школу. Тамо смо, између осталог, биле поучаване јеврејској традицији и училе хебрејски језик. Било је обавезно да се сваког дана пре часова помолимо по јеврејским обичајима. Тако сам ујутро код куће клањала намаз, а касније сам присуствовала молитви у јеврејској школи.

Очајнички сам трагала за логичним одговорима на своја питања. Зато сам рабине у својој школи непрестано засипала питањима као што су: „Зашто је Бог створио људе? Како Бог гледа на мог оца, који је муслиман? Он је добар човек — зашто се онда сматра нечистим? Зашто га је Бог створио?“ Добила сам свега неколико одговора, који нису били логични и уверљиви.

Изгубила сам веру у Бога због једне трагедије која се догодила у нашој породици 2002. године. Само недељу дана након што смо се преселили у Немачку, мој отац је доживео  мождани удар и пао у кому. Годинама сам се молила за здравље и добробит своје породице. Сматрала сам да Свемоћни има моћ над смрћу и зато сам му се сваки дан молила да мој отац не умре. Мислила сам: ’Богу сигурно није тешко да испуни искрену жељу једне девојчице.‘ Била сам уверена да ће услишити моје усрдне молбе. Међутим, отац је умро.

Била сам очајна јер ми је изгледало да је Бог равнодушан. ’Или се молим на погрешан начин‘, размишљала сам, ’или Бог не постоји.‘ Била сам збуњена и нисам више могла да клањам намаз. Друге религије су ми деловале бесмислено и зато сам закључила да Бог не постоји.

Након шест месеци, на врата су нам дошли Јеховини сведоци. Пошто нисмо много цениле хришћане, сестра и ја смо желеле да им учтиво покажемо да нису у праву. Зато смо их питале: „Како хришћани смеју да обожавају Исуса, крст, Марију и друге идоле, када се у Десет заповести то забрањује?“ Они су нам из Библије, то јест Светог писма, пружили уверљиве доказе да прави хришћани не треба да обожавају идоле и да молитве треба упућивати искључиво Богу. То ме је зачудило.

Затим смо их упитале: „А шта је с Тројством? Ако је Исус Бог, како је могао живети на земљи и дозволити да га људи убију?“ Они су нам поново одговорили користећи Свето писмо и показали нам да Исус није Бог, нити је једнак њему. Објаснили су да управо због тога Јеховини сведоци не верују у Тројство. Тиме су ме поново изненадили, те сам помислила: ’Ово су баш неки чудни хришћани.‘

Ипак, још увек сам желела да сазнам зашто људи умиру и зашто Бог допушта патњу. Сведоци су ми показали књигу Спознање које води до вечног живота, * у којој су се налазила читава поглавља која су одговарала на моја питања. Затим сам почела да проучавам Библију с њима.

Сваки пут када сам проучавала, на своја питања сам добијала логичне одговоре који су се темељили на Библији. Сазнала сам да се Бог зове Јехова (Псалам 83:18). Његова најистакнутија особина је несебична љубав (1. Јованова 4:8). Он је створио људе зато што је желео да се и други радују животу. Разумела сам да, иако је тренутно дозвољава, Бог мрзи неправду и ускоро ће је заувек уклонити. Такође сам сазнала да је то што су се Адам и Ева побунили против Бога нанело штету човечанству (Римљанима 5:12). Једна од последица те побуне је смрт наших најмилијих, као што је смрт мог оца. Међутим, Бог жели да поправи штету која је настала и он ће у новом свету који је пред нама вратити мртве у живот (Дела апостолска 24:15).

У Библији сам пронашла одговоре за којима сам трагала. Поново сам почела да верујем у Бога. Када сам боље упознала Јеховине сведоке, запазила сам да су они једно међународно братство. Јединство и љубав који владају међу њима оставили су на мене веома снажан утисак (Јован 13:34, 35). Оно што сам научила о Јехови Богу пробудило је у мени жељу да му служим и зато сам одлучила да постанем Јеховин сведок. Крстила сам се 8. јануара 2005.

Учења из Библије, која су потпуно логична, помогла су ми да позитивније гледам на живот. Уверљиви одговори које сам пронашла у Божјој Речи донели су ми унутрашњи мир. Сазнање да ће бити ускрсење и нада да ћу поново видети свог оца доносе ми велику утеху и радост (Јован 5:28, 29).

Већ шест година сам у срећном браку. Мој муж Јонатан је такође богобојазан. Обоје смо се уверили да је истина о Богу веома логична и једноставна, али и веома драгоцена. Због тога уживамо у томе да говоримо другима о својој вери и предивној нади за будућност. Сада знам да Јеховини сведоци нису чудни, већ прави хришћани.