Шта се догодило? Зашто се Бог није борио за Јудејце, као што је то чинио у давној прошлости? Зашто им није пружио подршку у борби за слободу? Да ли се Божје гледиште о ратовима променило? Није. Али нешто се драстично променило када је реч о Јудејцима. Они нису прихватили Божјег Сина, Исуса, као Месију (Дела апостолска 2:36). Зато су као народ изгубили посебан положај који су имали пред Богом (Матеј 23:37, 38).

Јудејци у Обећаној земљи више нису имали Божју заштиту, нити су више икада с правом могли да тврде да воде ратове које Бог одобрава и да им он пружа подршку. Као што је Исус прорекао, Божји благослов више није почивао на израелском народу, већ на једном новом, духовном народу који је у Библији касније назван Израелом Божјим (Галатима 6:16; Матеј 21:43). Скупштина духом помазаних хришћана постала је духовни Израел Божји. Њима је у првом веку недвосмислено било речено: „Сад сте Божји народ“ (1. Петрова 2:9, 10).

Пошто су хришћани у првом веку постали „Божји народ“, да ли се Бог борио за њих како би их ослободио мука које су трпели под римском влашћу? Да ли је можда њима дозволио да воде рат против својих тлачитеља? Не, није. Зашто? Као што смо видели у претходном чланку, када је реч о ратовима које је Бог одобравао, само је Бог одлучивао када ће се такви ратови водити. Бог се није борио за хришћане у првом веку, нити им је дозвољавао да учествују у тадашњим ратовима. Дакле, очигледно је да Бог није сматрао да је у првом веку дошло време да поведе рат којим ће окончати зло и тлачење.

Зато су попут Божјих слугу у давној прошлости и хришћани у првом веку морали да чекају да дође време које је Бог одредио када ће искоренити зло и патњу. У међувремену нису смели да на своју руку воде ратове против својих непријатеља. Исус Христ је то лепо објаснио у својим учењима. На пример, није поучавао своје ученике да воде ратове, већ им је рекао: „Волите своје непријатеље и молите се за оне који вас прогоне“ (Матеј 5:44). Говорећи о времену када ће Јерусалим уништити римска војска, Исус је рекао својим ученицима да не остају у граду да се боре, већ да беже из њега — што су они и учинили (Лука 21:20, 21).

Осим тога, апостол Павле је под Божјим надахнућем написао: „Не освећујте се [...] јер је писано: ’Моја је освета, ја ћу узвратити, каже Јехова‘“ (Римљанима 12:19). Апостол Павле је цитирао Божје речи које су вековима раније биле забележене у Левитској 19:18 и Поновљеним законима 32:35. Као што смо видели у претходном чланку, Бог је у давној прошлости пружао подршку својим слугама у ратовима које су водили и на тај  начин узвраћао њиховим непријатељима. Павле је овим речима показао да се Божје гледиште о ратовима није променило. Бог је и у првом веку сматрао да су ратови оправдано средство помоћу кога се може осветити непријатељима свог народа и стати на пут разним облицима тлачења и зла. Међутим, као што је то било у давној прошлости, само је Бог одлучивао када ће се такви ратови водити и ко ће у њима учествовати.

Очигледно је да Бог није дозволио хришћанима у првом веку да учествују у ратовима. А каква је ситуација данас? Да ли је у данашње време Бог дозволио некој групи људи да води ратове? Да ли је сада време да Бог узме ствари у своје руке и поведе рат у корист својих слугу? Какво је Божје гледиште о ратовима који се данас воде? У завршном чланку из ове серије добићемо одговоре на ова питања.