Osamljena grupa vojnika u predstraži promatra bezvodni i ogoljeni predeo. Filistejskim vojnicima je nešto privuklo pažnju – dvojica Izraelaca stoje usred ravnice s druge strane klanca. Vojnicima je taj prizor zanimljiv, jer ih ne doživljavaju kao pretnju. Filisteji već duže vreme vladaju nad Izraelcima, koji čak i svoje poljoprivredne alatke moraju da oštre kod njih. Zato je izraelska vojska slabo naoružana. Na kraju krajeva, to su samo dva čoveka! Čak i da su naoružani ratnici, kako bi mogli da im naude? Zato im Filisteji podrugljivo dobacuju: „Dođite ovamo da vam nešto kažemo!“ (1. Samuilova 13:19-23; 14:11, 12).

 Drugim rečima, Filisteji su hteli da ih nauče pameti, ali će zapravo oni izvući deblji kraj. Dvojica Izraelaca se spuštaju niz klanac, prelaze ga i zatim se penju ka Filistejima. Toliko je strmo da koriste i ruke i noge dok se veru po stenama, ali ne odustaju, već se brzo približavaju i idu pravo prema straži! (1. Samuilova 14:13). Filisteji sada vide da je čovek koji ide napred naoružan, a da za njim ide sluga koji mu nosi oružje. Da li se ovaj čovek odvažio da krene u napad na filistejsku vojsku? Da li je on lud?

 Ne. On je čovek snažne vere. Reč je o Jonatanu. Njegova životna priča obiluje poukama za nas. Iako ne učestvujemo u doslovnim ratovima, od njega možemo naučiti mnogo toga o hrabrosti, vernosti i nesebičnosti, osobinama koje su nam neophodne da bismo stekli pravu veru (Isaija 2:4; Matej 26:51, 52).

 Da bismo razumeli zašto je Jonatan napao filistejsku stražu, najpre moramo saznati nešto više o njemu. Jonatan je bio najstariji sin prvog izraelskog kralja Saula. Kada je Saul pomazan za kralja, Jonatan je već imao oko dvadeset godina ili nešto više. Po svemu sudeći, Jonatan je bio blizak sa svojim ocem, koji je imao veliko poverenje u njega. U to vreme, Jonatanov otac nije bio samo visok, zgodan i hrabar već i nešto mnogo važnije – ponizan čovek snažne vere. Jonatanu je bilo jasno zašto je Jehova izabrao Saula za kralja. Čak je i prorok Samuilo rekao da u celoj zemlji niko nije bio kao Saul (1. Samuilova 9:1, 2, 21; 10:20-24; 20:2).

 Za Jonatana je sigurno bila čast da se pod komandom svog oca bori protiv neprijatelja Jehovinog naroda. Ti ratovi nisu bili nalik današnjim sukobima. Izraelci su bili Jehovin izabran narod i stalno su ih napadali narodi koji su obožavali lažne bogove. Filisteji, koji su služili lažnim bogovima poput Dagona, često su tlačili Jehovin izabrani narod pa čak i pokušavali da ga unište.

 Zato je za čoveka poput Jonatana borba protiv Božjih neprijatelja bila pitanje vernosti Jehovi. On ga je zbog toga blagoslovio. Ubrzo nakon što je postao kralj, Saul je Jonatana postavio nad 1 000 vojnika i on ih je poveo u napad na filistejsku vojsku u Gavi. Iako su bili slabo naoružani, uz Jehovinu pomoć dobili su bitku. Filisteji su zato počeli da okupljaju ogromnu vojsku. Mnogi Saulovi vojnici su bili prestravljeni. Neki su pobegli i sakrili se, a neki su prešli na suprotnu stranu. Ali Jonatan nije ustuknuo! (1. Samuilova 13:2-7; 14:21).

 Onog dana koji je opisan na početku članka, Jonatan je odlučio da se iskrade samo sa svojim slugom. Dok su se približavali straži u Mihmasu, Jonatan je svom slugi saopštio plan – pojaviće se pred filistejskim vojnicima. Ako im Filisteji upute izazov da se popnu do njih, to će biti znak da će im Jehova pomoći. Sluga se odmah složio, možda podstaknut Jonatanovim snažnim rečima: „Jehovu ništa ne može sprečiti da spase, bilo s mnogo ili s malo ljudi“ (1. Samuilova 14:6-10). Šta je time hteo da kaže?

 Očigledno je Jonatan dobro poznavao svog Boga. Znao je da je Jehova u prošlosti pomagao svom narodu da porazi neprijatelje koji su po brojnosti bili daleko nadmoćniji. Bog je ponekad Izraelcima doneo pobedu samo preko jedne osobe (Sudije 3:31; 4:1-23; 16:23-30). Zato je Jonatan znao da pobeda ne zavisi ni od broja ni od snage ni od naoružanja Božjih slugu, već od njihove vere. S takvom verom, Jonatan je pitao Jehovu da li da napadnu filistejsku stražu i tražio je znak po kome će znati da imaju njegovu podršku. Kada je dobio taj znak, Jonatan je hrabro krenuo u akciju.

 Zapazimo dve odlike Jonatanove vere. Kao prvo, on je imao duboko strahopoštovanje prema Jehovi. Znao je da Svemoćni Bog, iako može ostvariti svoju nameru bez ljudske pomoći, ipak rado blagosilja svoje verne sluge (2. Letopisa 16:9). Kao drugo, Jonatan je tražio dokaz da ima Jehovinu podršku pre nego što je krenuo u napad. Mi danas ne tražimo natprirodne znakove od Boga da bismo bili sigurni da je on zadovoljan našim postupcima. Pošto imamo nadahnutu Božju Reč, znamo šta Bog očekuje od nas (2. Timoteju 3:16, 17). Da li u Bibliji tražimo savet pre nego što donesemo neku važnu odluku? Ako je tako, time pokazujemo da nam je Božje gledište važnije od ličnog, baš kao i Jonatanu.

 Neustrašivi Jonatan i njegov sluga hitro se penju uz klanac. Kada Filisteji shvataju da su napadnuti, šalju svoje ljude njima u susret. Filisteji su u prednosti ne samo zato što su brojniji već i zato što se nalaze na uzvišici, tako da bi trebalo lako da ih savladaju. Ali Jonatan obara jednog za drugim, a njegov sluga ide za njim i ubija one koji su preživeli. Tako su ova dva čoveka na malom prostoru pobila 20 neprijateljskih vojnika! Jehova je učinio još nešto. U Bibliji čitamo: „Tada je strah zavladao u logoru u polju i među svim stražarima. Četu pljačkaša takođe je obuzeo strah, a i zemlja se zatresla. Zavladao je strah od Boga“ (1. Samuilova 14:15).

 Saul i njegovi ljudi su izdaleka posmatrali kako se pometnja i panika šire među Filistejima, koji su se čak okrenuli jedan protiv drugog (1. Samuilova 14:16, 20). Izraelci su se ohrabrili i napali Filisteje, verovatno uzevši oružje koje je ostalo iza njih. Jehova je svom narodu tog dana dao veliku pobedu. On se do danas nije promenio. Ako poput Jonatana i njegovog sluge imamo veru u Boga, nikada nećemo zažaliti zbog svojih odluka (Malahija 3:6; Rimljanima 10:11).

 Ishod ove bitke za Saula nije bio tako slavan kao za Jonatana. Saul je napravio nekoliko kobnih grešaka. On nije poslušao Jehovinog proroka Samuila, jer je prineo žrtvu koju je trebalo da prinese taj prorok, koji je bio i Levit. Zato mu je Samuilo, kada je stigao, rekao da se zbog neposlušnosti njegovo kraljevstvo neće održati. Pored toga, kada je Saul poslao svoje ljude u bitku, opet je postupio bezumno zaklevši ih: „Proklet bio čovek koji bi nešto jeo pre večeri, dok se ne osvetim svojim neprijateljima!“ (1. Samuilova 13:10-14; 14:24).

 Nažalost, ove reči su otkrile Saulovu tamnu stranu. Da li je ovaj nekada ponizan i Bogu veran čovek postao ambiciozan i sujetan? Osim toga, Jehova nikada nije rekao da se ovim hrabrim i požrtvovanim vojnicima nametne ovako nerazumna zabrana. A šta reći za Saulove reči „dok se ne osvetim svojim neprijateljima“? Da li je time hteo da kaže da je samo on bitan u tom ratu? Da li je zaboravio da je Jehovina pravda bila najvažnija, a ne njegova žeđ za osvetom, slavom i pobedom?

 Jonatan nije znao za očevu bezumnu zakletvu. Iscrpljen od žestoke borbe, on je umočio svoj štap u saće i pojeo malo meda. To mu je odmah povratilo snagu. A onda mu je jedan od njegovih ljudi rekao šta je njegov otac naredio. Jonatan je odgovorio: „Moj otac donosi nevolju zemlji. Evo pogledajte kako su mi oči zasjale jer sam okusio malo meda. Šta bi tek bilo da je narod danas jeo od plena koji je uzeo od svojih neprijatelja! Ovako pokolj Filisteja nije velik kao što je mogao biti“ (1. Samuilova 14:25-30). Bio je u pravu. Jonatan je bio veran sin, ali nije bio slepo poslušan. On se nije bespogovorno slagao sa svim što je njegov otac uradio ili rekao i zbog te razumnosti drugi su ga poštovali.

 Čak ni kada je Saul saznao da je Jonatan prekršio njegovu zabranu, nije hteo da prizna koliko je ta zapovest bila suluda. Štaviše, smatrao je da njegov sin zaslužuje smrt! Jonatan mu se nije suprotstavio niti ga je molio za milost. Njegov odgovor je bio upečatljiv. Ne mareći za svoj život, rekao je: „Evo me, neka umrem!“ Međutim, Izraelci su se pobunili: „Zar da umre Jonatan, koji je doneo ovu veliku pobedu Izraelu? Nipošto! Tako živ bio Jehova, nijedna dlaka s njegove glave neće pasti na zemlju, jer je on s Bogom danas izvršio ovo delo!“ Šta se potom desilo? Saul se urazumio. Dalje čitamo: „Tako je narod izbavio Jonatana i on nije poginuo“ (1. Samuilova 14:43-45).

 Svojom hrabrošću, zalaganjem i nesebičnošću Jonatan je stekao dobro ime. Zahvaljujući tome, izbegao je opasnost. I mi postupamo mudro ako se preispitujemo kakvu reputaciju stičemo iz dana u dan. Biblija kaže da je dobro ime nešto veoma vredno (Propovednik 7:1). Ako poput Jonatana stičemo dobro ime pred Jehovom, naša reputacija će biti pravo blago.

 Uprkos svim Saulovim greškama, Jonatan se godinama verno borio na strani svog oca. Možemo samo zamisliti koliko je bio očajan kada je video kako njegov otac postaje neposlušan i ponosan čovek. Saul je tonuo sve dublje, a Jonatan je bio nemoćan da to spreči.

 Situacija je dostigla vrhunac kada je Jehova rekao Saulu da povede rat protiv Amaličana, naroda koji je toliko ogrezao u zlu da je Jehova još u Mojsijevo vreme prorekao da će biti istrebljen (Izlazak 17:14). Trebalo je da pobije svu stoku i da pogubi njihovog kralja Agaga. Saul je dobio bitku i nema sumnje da se Jonatan kao i obično hrabro borio pod komandom svog oca. Ali Saul se bezobzirno oglušio o Jehovinu zapovest i odlučio je da poštedi život kralju Agagu i zadrži sve što je vredno i najbolju stoku. Zato je prorok Samuilo preneo Saulu Jehovinu konačnu presudu: „Pošto si odbacio Jehovinu reč, i on tebe odbacuje da više ne budeš kralj“ (1. Samuilova 15:2, 3, 9, 10, 23).

 Ubrzo nakon toga, Jehovin duh je odstupio od Saula. Bez Jehovine ljubavi i podrške, Saula su počele da muče nagle promene raspoloženja, mrzovolja i strahovi. Izgledalo je kao da mu je Bog umesto svog duha dao zao duh (1. Samuilova 16:14; 18:10-12). Jonatanu je sigurno bilo veoma teško kada je video koliko se njegov otac koji je nekada bio plemenit čovek promenio! Pa ipak, Jonatan nikada nije prestao da verno služi Jehovi. Podržavao je svog oca najbolje što je mogao, i čak mu je ponekad otvoreno govorio šta misli. Ipak, na prvom mestu u životu uvek mu je bio Jehova, njegov Otac i Bog, koji se nikad ne menja (1. Samuilova 19:4, 5).

 Da li se neko koga volite, možda neki član vaše porodice, drastično promenio nagore, a vi ste bili svedok tih promena? To može biti izuzetno bolno. Jonatanov primer nas podseća na reči koje je psalmista kasnije zapisao: „Ako me i otac i majka ostave, Jehova će me prihvatiti“ (Psalam 27:10). Jehova je veran Bog. On će vas prihvatiti i biće vam najbolji Otac, čak i kada vas nesavršeni ljudi razočaraju ili iznevere.

 Jonatan je verovatno shvatio da će Jehova oduzeti Saulu kraljevsku vlast. Kako je reagovao? Da li se ikada pitao kakav bi on bio vladar? Da li je priželjkivao da ispravi neke očeve greške i da ostavi bolji primer kao veran i poslušan kralj? Mi ne znamo o čemu je on razmišljao, ali šta god da je to bilo znamo da se to nikada nije ostvarilo. Da li to znači da je Jehova napustio ovog vernog čoveka? Ni u kom slučaju. O Jonatanu čitamo u Bibliji kao o najlepšem primeru vernog prijatelja! To će biti glavna tema sledećeg članka o Jonatanu.