Jedva čekam da im kažem: „Sada smo svi tu!“

Ispričala Abigejl Ostin

Imala sam devet godina. Bio je prelep aprilski dan 1995. i nekoliko nas iz skupštine Jehovinih svedoka odlučilo je da dan provede u seoskom predelu Engleske. Krenuli smo automobilima. Moja starija sestra Sara, naša prijateljica Debora i ja putovali smo s našim roditeljima. Iznenada je na nas naleteo jedan automobil koji je prebrzo vozio pogrešnom stranom puta. Ja sam jedina preživela.

PROBUDILA sam se u bolnici dve nedelje kasnije. Lobanja mi je bila potpuno smrskana i doktori su ugradili nekoliko pločica kako bi je učvrstili. Pa ipak, brzo sam se oporavila. Rođaci su mi kasnije rekli šta se dogodilo, ali ja im nisam verovala. I dalje sam mislila da su me roditelji i sestra posetili dok sam spavala i jako su mi nedostajali. Tek kad sam se vratila kući suočila sam se sa stvarnošću. Bila sam potpuno slomljena.

Šta mi je pomoglo da prebrodim tu strašnu tragediju?

Moje duhovno nasleđe

Bila sam najmlađe od petoro dece. U vreme udesa, Sara je imala 22, Šejn 20, Džesika 17 a Luk 15 godina. Imali smo divne, brižne roditelje. Moj otac, Stiv, služio je kao starešina u skupštini Jehovinih svedoka Zapadni Jorkšir u Šipliju i svi su ga voleli jer je uvek imao vremena da sasluša druge i pomogne im. Moju majku Kerol takođe su svi voleli jer je kao ćerka brinula o starijima u skupštini. Organizovala je skupove za nas mlade i pomagala nam da pronađemo dobre prijatelje. Svi su bili dobrodošli u naš dom. Roditelji su nas takođe poučavali da budemo ljubazni i obzirni prema komšijama.

Svake srede uveče proučavali smo Bibliju kao porodica. Ponekad smo glumili biblijske drame oblačeći se za svoje uloge. Mama i tata su nas odmalena poučavali kako da se pripremamo za skupštinske sastanke i kako da biblijsku poruku prenosimo ljudima od kuće do kuće. Iako su s petoro dece imali pune ruke posla, roditelji su provodili vreme s nama i pomagali nam da postanemo duhovno jake osobe.

Po završetku škole su Sara, Šejn i Džesika postali punovremeni jevanđelizatori, to jest pioniri, kao i naša prijateljica Debora. Sara i ja smo bile naročito bliske. Bila mi je kao druga majka, i tokom školskih raspusta provodile smo vreme zajedno pomažući drugima da upoznaju Bibliju. Uživala sam u tim danima. Videla sam koliko su svi pioniri srećni i volela sam da se družim s njima. Moj cilj je bio da zajedno sa Sarom budem pionir kada završim školu.

U vreme raspusta i odmora naša porodica i drugi iz skupštine često su provodili vreme zajedno. Mladi i stari su se međusobno zbližili i postali prijatelji. Nisam ni slutila koliko će mi ti dobri prijatelji pomoći i utešiti me u periodu koji će doći!

 Nakon udesa

Kada sam izašla iz bolnice, vratila sam se u našu porodičnu kuću. Šejn i Džesika su imali posao sa skraćenim radnim vremenom i nastavili da punovremeno propovedaju, marljivo radeći kako bi zbrinuli sve naše potrebe.

Mnogi Svedoci iz naše skupštine takođe su nam pomagali. Toliko toga su učinili za nas! Pripremali su nam obroke, čistili, išli u kupovinu i prali odeću sve dok nismo stali na svoje noge. Bili smo zaista zahvalni za to. Dobili smo nebrojeno mnogo poklona i pisama podrške od Svedoka sa svih strana i tako osetili dubinu ljubavi koja postoji u Jehovinoj organizaciji.

Nakon otprilike godinu dana, moja braća i moja sestra zaključili su da mi je potreban stabilan porodični život. Neke porodice u skupštini spremno su ponudile pomoć, pa su njih troje seli i razmotrili šta bi mama i tata smatrali da je najbolje za mene i moj duhovni napredak. Jedna porodica se posebno isticala. Starešina po imenu Bili i njegova supruga Don sa petogodišnjom ćerkom Lois bili su veoma bliski prijatelji naše porodice. Srdačno su me primili u svoj dom i otada se brinu o meni kao da sam im rođena ćerka. Iako Lois deli svoje roditelje sa mnom, ona nikada nije bila ljubomorna i danas smo bliske kao da smo stvarno sestre.

Kako sam prebrodila tragediju

U početku sam se pitala zašto je našu porodicu zadesila ova strašna tragedija, pogotovo zato što su moji roditelji, kao i Sara i Debora, pokazivali tako puno ljubavi prema Jehovi i ljudima. Ali onda bih se setila biblijskog izveštaja o Jovu, koji je ostao veran Bogu iako je izgubio decu (Jov 1:19, 22). Razmišljala sam: ’Satana je taj koji je doneo patnju i smrt na ovaj svet i on bi bio srećan kada bismo zbog ove tragedije prestali da služimo Bogu‘ (Postanak 3:1-6; Otkrivenje 12:9). Takođe sam razmišljala o tome da nam Jehova s puno ljubavi daje divnu nadu u uskrsenje (Jovan 5:28, 29). Ponovo ćemo videti našu porodicu i Deboru, ovog puta u raju na zemlji! Štaviše, moja ljubav prema Jehovi je sada još jača.

Kada sretnem ljude koji su takođe doživeli neku tragediju, žao mi je kad vidim da ne znaju za divno biblijsko obećanje o uskrsenju. To me podstiče da im pričam o svojoj nadi, jer sam sigurna da smo jedino uz pomoć Jehove i njegove organizacije uspeli da prebrodimo ovaj mračan period, znajući da postoji svetlo na kraju tunela.

Možda je ono što smo doživeli pomoglo drugima na još jedan način, jer je podstaklo neke roditelje da se pitaju: ’Da li smo kod svoje dece izgradili dovoljno čvrst duhovni temelj tako da će ona sama nastaviti da služe Jehovi ako se nama nešto desi?‘

Trudim se da živim kao da su mama i tata još uvek tu. Znam da bi oni voleli da budem zaokupljena pomaganjem drugima, kao što su i oni bili. Od kada sam završila školu služim kao pionir i sada mi se i Lois pridružila u tome. Moja dva brata su oženjena a sestra je udata i svi radosno služe Jehovi u svojim skupštinama.

Željno iščekujem Božji novi svet i uskrsenje! Tada više neće biti patnje ni smrti (Otkrivenje 21:3, 4). To što znam da ćemo ponovo svi biti zajedno pomaže mi da istrajem. Jedva čekam da zagrlim mamu, tatu, Saru i Deboru i kažem im: „Sada smo svi tu!“

[Slika na 23. strani]

Abigejl (druga sleva) s porodicom koja ju je usvojila