Kratko rečeno, od drugog veka n. e. do 1919. godine. Na osnovu čega smo došli do ovog novog razumevanja?

Svi dokazi pokazuju da je ovo ropstvo okončano 1919, od kada se pomazani hrišćani skupljaju u pročišćenu hrišćansku skupštinu. Božji narod je bio ispitan i pročišćen odmah nakon što je Božje Kraljevstvo počelo da vlada na nebu 1914. godine * (Mal. 3:1-4). Posle toga je Isus 1919. postavio „vernog i razboritog roba“ da Božjem narodu daje duhovnu „hranu u pravo vreme“ (Mat. 24:45-47). Božji narod je te godine bio oslobođen iz ropstva Vavilonu Velikom i, simbolično rečeno, vraćen u svoju zemlju (Otkr. 18:4). Ali kada je dospeo u to ropstvo?

Ranije smo smatrali da je ropstvo Vavilonu Velikom počelo 1918. godine i da je kratko trajalo. Na primer, u Stražarskoj kuli od 15. marta 1992. stajalo je sledeće: „Kao što je Božji drevni narod za neko vreme dospeo u vavilonsko zarobljeništvo, Jehovine sluge su 1918. do određene mere dospele u ropstvo Vavilona Velikog.“ Međutim, dodatnim istraživanjem je utvrđeno da je ovo ropstvo počelo mnogo ranije.

Osmotrimo jedno proročanstvo koje je ukazivalo na to da će Božji narod biti zarobljen i kasnije oslobođen. Ono je zabeleženo u Jezekilju 37:1-14. Jezekilj je u jednoj viziji video dolinu punu kostiju, koje su kasnije oživele i postale velika vojska. Jehova mu je objasnio da te kosti predstavljaju „ceo Izraelov dom“. Ovo proročanstvo se najpre ispunilo na izraelskom narodu, a kasnije i na „Izraelu Božjem“, to jest na pomazanicima (Gal. 6:16; Dela 3:21). Kako se na Izraelu Božjem ispunilo to što su kosti oživele i postale velika vojska? Tako što je Božji narod 1919. bio oslobođen iz ropstva Vavilonu Velikom. Ali kako se iz ovog proročanstva vidi da je to ropstvo dugo trajalo?

Kao prvo, za kosti se kaže da su se „osušile“ i da su bile „veoma suve“ (Jezek. 37:2, 11). Iz toga se vidi da je Božji narod dugo bio „mrtav“. Kao drugo, mrtvi su vraćeni u život postepeno, a ne odjednom.  Najpre se začulo šuškanje i „kosti su počele da se primiču jedna drugoj“. Posle toga su se na kostima pojavile „tetive i meso“. Zatim je meso bilo prekriveno kožom. Tada je u tela „ušao dah“, pa su oživela. Na kraju je Jehova odveo svoje sluge u njihovu zemlju. Za sve to je bilo potrebno vreme (Jezek. 37:7-10, 14).

Drevni Izraelci su dugo bili u ropstvu. To ropstvo je počelo 740. pre n. e., kada je deset izraelskih plemena, koja su činila severno kraljevstvo, bilo poraženo i odvedeno u zarobljeništvo. I Jerusalim je 607. pre n. e. bio razoren i tada su prognana preostala dva plemena, koja su činila južno kraljevstvo. Zarobljeništvo Božjeg naroda okončano je 537. pre n. e., kada se jedna mala grupa Judejaca vratila u zemlju da bi obnovila hram i ponovo obožavala Jehovu u Jerusalimu.

Na osnovu svega ovoga, jasno je da Božji narod nije bio u ropstvu Vavilona Velikog samo od 1918. do 1919. godine, nego mnogo duže. Isus je takođe ukazao na taj dug period kada je rekao da će kukolj, koji predstavlja lažne hrišćane, rasti zajedno sa pšenicom, to jest „sinovima kraljevstva“ (Mat. 13:36-43). Tokom tog vremena je bilo malo pravih hrišćana. Mnogi koji su se izjašnjavali kao hrišćani prihvatili su lažna učenja i postali su otpadnici. Zato se može reći da je hrišćanska skupština bila u ropstvu Vavilona Velikog. To ropstvo je počelo negde u drugom veku i trajalo je sve do vremena kraja, kada je očišćen duhovni hram (Dela 20:29, 30; 2. Sol. 2:3, 6; 1. Jov. 2:18, 19).

Tokom tih vekova, verske vođe su imale veliku vlast, čak veću od političkih vođa. Da bi zadržale kontrolu nad narodom, nisu dozvoljavale ljudima da čitaju Bibliju na svom jeziku. Neko vreme je to čak bio zločin, zbog kog su neki bili spaljeni na lomači. Svako ko bi se usprotivio sveštenstvu bio bi surovo kažnjen. Bilo je skoro nemoguće saznati biblijsku istinu i preneti je drugima.

Iz Jezekiljeve vizije takođe saznajemo da je Božji narod postepeno vraćen u život i oslobođen uticaja lažnih učenja. Kada je to počelo i kako se odvijalo? U viziji se spominje da se „začulo [...] šuškanje“. To je počelo da se ispunjava nekoliko vekova pre vremena kraja. Na koji način? Iako su lažna  učenja još uvek imala snažan uticaj na ljude, pojedinci su tragali za istinom i želeli su da služe Bogu. Neki od njih su davali sve od sebe kako bi preveli Bibliju na jezik običnog naroda. Drugi su istraživali Božju Reč i govorili su ljudima o onome što su saznali iz nje.

Kasnije, u drugoj polovini 19. veka, Čarls Rasel i njegovi saradnici marljivo su nastojali da otkriju biblijsku istinu i da služe Jehovi. Tako se ispunio detalj iz vizije u kom meso i koža prekrivaju kosti. Sionska stražarska kula i druge publikacije pomogle su iskrenim osobama da razumeju istinu. Kasnije je Božjem narodu još više ojačana vera pomoću „Foto-drame stvaranja“ iz 1914. godine i knjige Svršena tajna iz 1917. Na kraju je 1919. godine Božji narod simbolično rečeno oživeo i bio vraćen u svoju zemlju. S vremenom su se maloj grupi pomazanih hrišćana pridružili mnogi koji imaju nadu u život na zemlji, tako da su svi zajedno postali „veoma velika vojska“ (Jezek. 37:10; Zah. 8:20-23). *

S obzirom na sve navedeno, možemo zaključiti da je Božji narod dospeo u ropstvo Vavilona Velikog u drugom veku, kada je počelo da se širi otpadništvo. Pravim hrišćanima je dosta dugo bilo veoma teško da služe Jehovi, baš kao i Izraelcima dok su bili u izgnanstvu. Veoma smo srećni što je taj period završen i što živimo u vreme kada se ispunjava proročanstvo: „Oni koji su razboriti sijaće poput sjajnog nebeskog svoda.“ Zahvaljujući tome, danas mnogi imaju priliku da se „pročiste“ i služe Bogu na ispravan način (Dan. 12:3, 10).

Ne možemo sa sigurnošću reći da li je Isus zaista bio odveden do hrama ili je to bilo samo putem vizije. U našim publikacijama su bile spomenute obe mogućnosti.

Osmotrimo najpre šta piše u Bibliji. Apostol Matej je u svom jevanđelju napisao da je „Ðavo poveo [Isusa] u sveti grad [i] postavio ga na vrh hramskog zida“ (Mat. 4:5). Luka je u svom jevanđelju slično opisao taj događaj: „Tada ga je odveo u Jerusalim [i] postavio ga na vrh hramskog zida“ (Luka 4:9).

Ranije je u našim publikacijama bilo rečeno da Satana verovatno nije doslovno odveo Isusa u hram kada ga je iskušavao. Na primer, u Stražarskoj kuli od 1. marta 1961. (engl.), stajalo je sledeće: „Izgleda da ne treba doslovno razumeti sve što se spominje u vezi sa iskušenjima koja je Isus doživeo u pustinji. Svakako ne postoji gora s koje bi neko mogao videti ’sva kraljevstva sveta i njihovu slavu‘. Zato možemo zaključiti da Satana nije doslovno odveo Isusa ’u sveti grad‘ i postavio ga ’na vrh hramskog zida‘. To nije bilo neophodno da bi ovo bilo pravo iskušenje.“ Međutim, u kasnijim izdanjima Stražarske kule bilo je objašnjeno da bi Isus stradao da je skočio, čime se ukazuje na to da se zaista nalazio na nekom visokom mestu.

Neki kažu da Isus, pošto nije bio iz Levijevog plemena, uopšte nije smeo da ulazi u hram, pa samim tim ni da bude na vrhu hramskog zida. To ih je navelo na zaključak da je reč o viziji. I prorok Jezekilj je nekoliko vekova ranije odveden u hram putem vizije (Jezek. 8:3, 7-10; 11:1, 24; 37:1, 2).

Međutim, ako je ovo iskušenje bilo samo u obliku vizije, nameću se sledeća pitanja:

• Da li bi poziv da skoči s vrha hramskog zida zaista predstavljao iskušenje za Isusa?

• Ako je Satana tražio da Isus pretvori pravo kamenje u hleb i da mu se zaista pokloni, zar nije onda logično da je želeo i da Isus stvarno skoči s hrama?

S druge strane, ako Isus jeste bio na vrhu hramskog zida, postavljaju se druga pitanja:

• Da li je Isus prekršio Zakon time što je stajao na vrhu hramskog zida?

• Kako je Isus iz pustinje dospeo u Jerusalim?

Rezultati nekih istraživanja mogu nam pomoći da dobijemo odgovor na ova dva pitanja.

Prema profesoru Donaldu Karsonu, koji se bavi izučavanjem grčkog dela Svetog pisma, reč koja se u oba jevanđelja prevodi sa „hram“ (grčki: hijeron) „verovatno ukazuje na čitav kompleks, a ne samo na zgradu hrama“. Dakle, Isus nije obavezno morao da stoji na vrhu samog hrama. Mogao je da bude i u jugoistočnom delu hramskog područja, gde se nalazila građevina s ravnim krovom. Ako bi stajao na tom krovu, bio bi takoreći na najvišem mestu na području hrama, jer bi se nalazio na čak 140 metara iznad doline Kedron. Drevni istoričar Josif Flavije je rekao da ako bi neko odatle pogledao nadole, „zavrtelo bi mu se u glavi“ od tolike visine. Na tom mestu su mogli da budu i oni koji nisu Leviti i zato nikome ne bi predstavljalo problem ako bi Isus bio tamo.

Ali kako je Isus iz pustinje dospeo u hram? To ne znamo. Jednostavno se kaže da je bio odveden u Jerusalim. Iz kratkog opisa toga kako je Ðavo iskušavao Isusa ne saznajemo koliko je to trajalo niti koliko je Isus bio udaljen od Jerusalima. Takođe, u jevanđeljima se ne kaže da je Isus ostao u pustinji sve vreme dok je bio iskušavan. Čak je moguće da je Isus otišao peške do Jerusalima, iako mu je za to bilo potrebno dosta vremena.

Međutim, šta se može reći za iskušenje u kom je Ðavo pokazao Isusu „sva kraljevstva sveta“? Isus sigurno nije doslovno video ta kraljevstva, jer se ona ne bi mogla videti ni s jedne planine. Satana ih je verovatno pokazao Isusu putem neke vizije, kao što mi danas putem projektora i platna možemo nekome pokazati slike iz celog sveta. Međutim, iako je to bila samo vizija, Ðavo je želeo da mu se Isus zaista pokloni (Mat. 4:8, 9). S druge strane, kada je reč o iskušenju da Isus skoči s vrha hramskog zida, možemo reći da ono ne bi bilo tako ozbiljno da je Isus samo u viziji odveden do hrama. Da bi to zaista bilo iskušenje, bilo je potrebno da njegov život stvarno bude doveden u opasnost.

Kao što je rečeno na početku, ne možemo tačno znati na koji način je Isus odveden do hrama. Dakle, ne možemo odbaciti mogućnost da je Isus stvarno otišao u Jerusalim i stao na vrh hramskog zida. U svakom slučaju, možemo biti sigurni da su iskušenja bila stvarna i da se Isus sva tri puta odlučno suprotstavio Satani.