Životna priča

Usadili smo ljubav prema Jehovi u srca naše dece

ISPRIČAO VERNER MATSEN

Pre nekoliko godina, moj najstariji sin Hans Verner mi je poklonio Bibliju. Na unutrašnjoj strani korica je napisao: „Dragi oče, neka nas Jehovina Reč kao porodicu i dalje vodi na putu života. Sa zahvalnošću, tvoj najstariji sin.“ Roditelji će razumeti koliko su ove reči ispunile moje srce zahvalnošću i radošću. U to vreme nisam znao kakvi su još izazovi predstojali našoj porodici.

RODIO sam se 1924. u Halstenbeku, nekih 20 kilometara od nemačke luke Hamburg. Odgajili su me majka i deda. Služeći kao šegrt kod alatničara, 1942. sam regrutovan u oružane snage Vermahta. Ono što sam doživeo u Drugom svetskom ratu dok sam se borio na Ruskom frontu i suviše je strašno da bi se rečima moglo iskazati. Oboleo sam od trbušnog tifusa ali su me nakon lečenja vratili na front. Januara 1945, bio sam u Lođu u Poljskoj, gde sam teško ranjen i smešten u vojnu bolnicu. Tamo sam dočekao kraj rata. U bolnici i kasnije u kažnjeničkom logoru Nojengamenu imao sam vremena da o svemu dobro razmislim. Bio sam uznemiren pitanjima kao što su: Da li Bog zaista postoji? Ako postoji, zašto dopušta toliko okrutnosti?

Ubrzo nakon što sam oslobođen iz kažnjeničkog logora u septembru 1947, oženio sam se Karlom. Odrasli smo u istom gradu, ali za razliku od Karle koja je bila katolikinja, u mom vaspitanju  religija nije odigrala nikakvu ulogu. Sveštenik koji nas je venčao predložio je da bar Očenaš izgovorimo zajedno svako veče. Radili smo kako je rekao, a da zapravo nismo znali za šta smo se molili.

Godinu dana kasnije rodio se Hans Verner. Otprilike u isto vreme, došao sam u kontakt s Jehovinim svedocima preko kolege s posla, Vilhelma Arensa. On mi je iz Biblije pokazao da će ratovi jednog dana prestati (Psalam 46:10). U jesen 1950, predao sam svoj život Jehovi i krstio se. Koliko sam bio srećan kada se godinu dana kasnije moja draga supruga takođe krstila!

Poučavanje dece Jehovinim putevima

U Bibliji sam pročitao da je Jehova osnovao brak (Postanje 1:26-28; 2:22-24). Prisustvovanje rođenju naše dece — Hans Vernera, Karl-Hajnca, Mihaela, Gabriele i Tomasa — ojačalo je moju rešenost da budem dobar suprug i otac. Karla i ja smo bili ushićeni prilikom rođenja svakog našeg deteta.

Kongres Jehovinih svedoka u Nirnbergu 1953. bio je značajan događaj za našu porodicu. U petak po podne, tokom govora „Odgajati decu za društvo novog sveta“, govornik je rekao nešto što nikada nismo zaboravili: „Najveće nasledstvo koje možemo dati našoj deci je želja da budu Božje sluge.“ Uz Jehovinu pomoć, Karla i ja smo želeli da uradimo baš to. Ali kako?

Za početak, stvorili smo naviku da se svakodnevno zajedno molimo kao porodica. Ta navika je u decu utisnula važnost molitve. Svako dete je vrlo rano naučilo da se uvek molimo pre obroka. Čak i kada su bili jako mali, čim bi videli svoju bočicu pognuli bi svoje glavice i sklopili ručice. Jednom prilikom, bili smo pozvani na venčanje jedne rođake moje supruge koja nije bila Svedok. Nakon venčanja, mladini roditelji su pozvali goste kući na jedan lagan obrok. Svi su želeli da odmah počnu s jelom. Ali naš petogodišnji Karl-Hajnc je mislio da to nije ispravno. Rekao je: „Molim vas, prvo se pomolite.“ Gosti su pogledali u njega, onda u nas i na kraju u domaćina. Da bismo izbegli bilo kakvu neprijatnost, ponudio sam da izgovorim zahvalnu molitvu za obrok, s čime se domaćin složio.

Ovaj događaj me podsetio na Isusove reči: „Iz usta male dece i odojčadi pribavio si sebi hvalu“ (Matej 21:16). Sigurni smo da su naše redovne i iskrene molitve pomogle deci da na Jehovu gledaju  kao na njihovog nebeskog Oca punog ljubavi.

Naša odgovornost prema Jehovi

Poučavanje dece da vole Boga takođe zahteva redovno čitanje i proučavanje njegove Reči. Imajući to na umu, održavali smo porodični studij svake sedmice, najčešće ponedeljkom uveče. Pošto je razlika između najstarijeg i najmlađeg deteta bila devet godina, imali su vrlo različite potrebe, tako da nismo uvek mogli sa svima njima da osmatramo isti materijal.

Na primer, za decu predškolskog uzrasta zadržali smo sasvim jednostavne pouke. S njima je Karla razmatrala samo jedan biblijski stih ili je koristila slike iz publikacija zasnovanih na Bibliji. Dan-danas se sećam kako su nas mlađa deca budila rano ujutro dok su se penjala u naš krevet da bi nam pokazala njihove omiljene slike iz knjige Novi svet. a

Karla je postala vešta u strpljivom poučavanju dece mnogim razlozima zbog kojih svi treba da volimo Jehovu. To može zvučati jednostavno i lako, ali u stvari, fizički i emocionalno, to je bio skoro punovremeni rad i za Karlu i za mene. Ipak, nismo se predali. Želeli smo da pišemo na njihovim nežnim srcima pre nego što drugi koji ne poznaju Jehovu počnu da utiču na njih. Iz tog razloga smo nastojali da naša deca budu prisutna na porodičnom studiju čim su mogla da sede.

Kao roditelji, Karla i ja smo priznali važnost postavljanja ispravnog primera našoj deci u pogledu obožavanja. I bilo da smo jeli, radili u bašti ili išli u šetnju, trudili smo se da ojačamo odnos svakog deteta s Jehovom (Ponovljeni zakoni 6:6, 7). Pobrinuli smo se da svako dete ima svoju Bibliju od ranog uzrasta. Osim toga, nakon što bih dobio časopise, napisao bih ime svakog člana porodice na njegovom ličnom primerku. Tako su deca naučila da prepoznaju svoju literaturu. Došli smo na ideju da zadamo deci da pročitaju neke članke iz Probudite se! Nakon nedeljnog ručka, oni bi nam objasnili kako su razumeli materijal.

Pružanje pažnje koja je deci potrebna

Naravno, stvari nisu uvek išle glatko. Kako su deca rasla, uviđali smo da usađivanje ljubavi u njihova srca zahteva od nas da znamo šta se već nalazilo u njihovim srcima. To je značilo da je potrebno da ih saslušamo. Naša deca su ponekad smatrala da postoji nešto na šta se treba požaliti, pa bismo Karla i ja seli i raspravili stvari s njima. Uveli smo posebnih pola sata na kraju porodičnog studija. Svakome je bilo dozvoljeno da sasvim otvoreno kaže šta god oseća.

Na primer, Tomas i Gabriele, naša najmlađa deca, smatrali su da mi kao roditelji pokazujemo pristranost prema njihovom najstarijem bratu. Jednom prilikom, otvoreno su rekli: „Tata, mi mislimo da mama i ti uvek dozvoljavate da Hans Verner radi po svome.“ Isprva, jedva sam mogao da poverujem svojim ušima. Međutim, nakon što smo stvar razmotrili nepristrano, Karla i ja smo morali da priznamo da su deca bila u pravu. Stoga smo uložili više truda da postupamo prema svoj deci na isti način.

Ponekad sam decu kažnjavao nepromišljeno ili nepravedno. U takvim prilikama smo mi kao roditelji morali da naučimo da se izvinimo. Zatim bismo se obratili Jehovi u molitvi. Bilo je važno da deca shvate da je njihov otac spreman da se izvini Jehovi i njima, našoj deci. Kao rezultat toga, imali smo topao i prijateljski odnos s njima. Često  bi nam rekli: „Vi ste naši najbolji prijatelji.“ To nas je činilo veoma srećnim.

Raditi zajedno kao porodica doprinosi jedinstvu. Zato su svi imali redovne kućne zadatke. Hans Verner je dobio zadatak da jednom nedeljno ide u prodavnice i kupuje namirnice, što je naravno značilo da mu je zajedno sa spiskom stvari koje treba da kupi dat novac. Jedne sedmice, nismo mu dali spisak niti ikakav novac. Pitao je majku u vezi s tim i ona mu je rekla da trenutno nemamo novca. Pa, deca su počela da šapuću među sobom i onda je svako doneo svoju kasicu i ispraznio je na sto. „Mama, sada možemo da idemo u kupovinu!“ uzviknula su. Da, deca su naučila da pomažu u slučaju potrebe, i to je još više zbližilo porodicu.

S godinama, dečaci su počeli da se zanimaju za devojčice. Tomas se, na primer, jako zainteresovao za jednu 16-godišnju drugaricu koja je bila Svedok. Objasnio sam mu da ako ozbiljno misli o devojci, mora biti spreman da se oženi njom i prihvati odgovornosti prema ženi i deci. Tomas je shvatio da nije spreman za brak, pošto je imao samo 18 godina.

Napredak cele porodice

Dok su bila još mala, deca su se jedno za drugim uključivala u Teokratsku školu službe. Pažljivo smo slušali njihove govore, i bili smo ohrabreni jer smo zapazili njihovu iskrenu ljubav prema Bogu. Pokrajinski i oblasni nadglednici koji su povremeno boravili kod nas pričali su nam iskustva iz njihovog života ili su nam čitali iz Biblije. Ovi muškarci i njihove supruge pomogli su da kao porodica u našim srcima razvijamo ljubav prema punovremenoj službi.

S radošću smo iščekivali kongrese. Oni su bili ključni činilac u našim naporima da u decu usadimo želju da budu Božje sluge. Za decu je poseban trenutak bio kada su stavljali svoje kongresne značke pre nego što smo polazili na putovanja do mesta održavanja kongresa. Bili smo ganuti kada se Hans Verner krstio u svojoj 10. godini. Nekoliko osoba je smatralo da je premlad da se preda Jehovi, ali u starosti od 50 godina, on mi je rekao kako je zahvalan što Jehovi služi već 40 godina.

Pokazali smo deci da je lični odnos s Jehovom važan, ali ih nismo prisiljavali na predanje Bogu. Ipak, bili smo srećni kada su i druga deca napredovala do krštenja, svako u svoje vreme.

Naučili smo da stavljamo breme na Jehovu

Našoj sreći nije bilo kraja kada je 1971. Hans Verner diplomirao kao student 51. razreda Biblijske škole Gilead Watchtower-a i bio dodeljen da služi kao misionar u Španiji. Jedno po jedno, i druga deca su takođe provela neko vreme u punovremenoj službi, što je nas kao roditelje činilo veoma srećnim.  Otprilike u ovo vreme, Hans Verner mi je poklonio Bibliju spomenutu na početku ovog članka. Izgledalo je da je sreća naše porodice potpuna.

Onda smo ustanovili da treba još tesnije da se držimo Jehove. Zašto? Zato što smo uvideli da neka naša odrasla deca nailaze na probleme koji su ozbiljno ispitivali njihovu veru. Na primer, naša draga ćerka Gabriele nije bila bez nevolja. Godine 1976. udala se za Lotara. Ubrzo nakon venčanja on se razboleo. Pošto je bio sve slabiji i slabiji, Gabriele ga je negovala sve dok na kraju nije umro. To što smo gledali kako zdrav član porodice oboleva i umire podsetilo nas je koliko nam je potrebna Jehovina ruka puna ljubavi (Isaija 33:2).

Prednosti u Jehovinoj organizaciji

Kada sam 1955. naimenovan za skupštinskog slugu (danas poznato kao predsedavajući nadglednik), nisam se osećao sposobnim za tu odgovornost. Bilo je puno toga da se uradi, a jedini način da držim korak sa odgovornostima bio je da nekim jutrima ustanem u četiri sata. Moja supruga i deca su bili velika podrška, tako što su pazili da me uveče ne uznemiravaju kad god je bilo još poslova za koje treba da se pobrinem.

Pa ipak, kao porodica, provodili smo vreme zajedno koliko god je bilo moguće. Ponekad bi mi moj poslodavac dozvolio da koristim njegov auto tako da sam mogao izvesti porodicu na izlet. Deca su uživala u prilikama kada smo Kulu stražaru proučavali u šumi. Takođe smo zajedno pešačili, ponekad pevajući pesme uz moju pratnju na usnoj harmonici dok smo šetali kroz šumu.

Godine 1978. bio sam naimenovan za zamenika pokrajinskog nadglednika (putujućeg slugu). Savladan emocijama, molio sam se: „Jehova, mislim da nisam sposoban za to. Ali ako ti želiš da pokušam, onda ću dati sve od sebe.“ Dve godine kasnije, kada sam imao 54 godine, ustupio sam svoj mali posao najmlađem sinu Tomasu.

Sva naša deca su odrasla, što je Karli i meni pružilo priliku da uradimo više za Jehovu. Te iste godine, bio sam naimenovan za pokrajinskog nadglednika i dodeljen da služim u jednom delu Hamburga i u celom Šlezvig-Holštajnu. Zbog našeg iskustva u podizanju dece, mogli smo da pokazujemo posebno razumevanje prema roditeljima i njihovoj deci. Mnoga braća su nas zvala svojim pokrajinskim roditeljima.

Nakon deset godina tokom kojih me je pratila u pokrajinskoj službi, Karla je morala da se podvrgne operaciji. I te iste godine, lekari su otkrili da imam tumor na mozgu. Zbog toga sam prestao da služim kao pokrajinski nadglednik i podvrgao se operaciji mozga. Tek posle tri godine bio sam ponovo sposoban da služim kao zamenik pokrajinskog nadglednika. Karla i ja sada imamo preko 70 godina i nismo više u putujućoj službi. Jehova nam je pomogao da uvidimo da nema svrhe da zadržimo prednost koju više nismo mogli obavljati.

Gledajući unazad, Karla i ja smo zahvalni Jehovi za njegovu pomoć u usađivanju ljubavi prema istini u srca naše dece (Poslovice 22:6). Tokom tih godina, Jehova nas je vodio i obučavao, pomažući nam da ispunimo svoje odgovornosti. Iako smo stari i nejaki, naša ljubav prema Jehovi je sveža i živa kao i uvek (Rimljanima 12:10, 11).

[Fusnota]

[Slika na 26. strani]

Naša porodica, dok šeta pored reke Elbe u Hamburgu 1965.

[Slika na 28. strani]

Neki članovi porodice na međunarodnom kongresu u Berlinu 1998.

[Slika na 29. strani]

S mojom suprugom, Karlom