Jednom sam svog sparing-partnera slučajno udario nogom u nos. Povreda je bila mnogo gora nego što sam mislio. Bilo mi je mnogo krivo i počeo sam da se pitam da li i dalje treba da se bavim borilačkim veštinama. Zašto sam zbog ove nezgode doveo u pitanje sport koji sam toliko voleo i godinama trenirao? Hteo bih da vam pre svega ispričam kako sam počeo da se bavim borilačkim veštinama.

 Odrastao sam nedaleko od Bufala, u saveznoj državi Njujork, u jednoj skladnoj katoličkoj porodici. Pohađao sam katoličke škole i pomagao svešteniku tokom crkvene službe. Moji roditelji su želeli da sestra i ja postignemo nešto u životu. Zato su mi dopuštali da se posle škole bavim sportom ili da negde radim, naravno pod uslovom da u školi imam dobre ocene. Tako sam već u detinjstvu postao vrlo disciplinovan.

 Sa 17 godina počeo sam da se ozbiljnije bavim borilačkim veštinama. Godinama sam trenirao po tri sata dnevno, šest dana u nedelji. Svake nedelje sam satima u mislima uvežbavao neke tehnike i pokrete i gledao snimke mečeva s ciljem da budem još bolji. Voleo sam da treniram s povezom preko očiju, čak i kada sam imao mačete u rukama. Samo jednim udarcem ruke mogao sam slomiti nekoliko dasaka ili cigli. Bio sam među najboljima i pobeđivao sam na takmičenjima. Borilačke veštine bile su najvažnija stvar u mom životu.

 Smatrao sam da sam bio uspešan. Završio sam fakultet sa najvišim ocenama. Radio sam za jednu veliku kompaniju kao inženjer računarstva. Dobro sam zarađivao, imao sam kuću i zabavljao sam se s jednom devojkom. Ljudi bi rekli da sam imao sve, ali ja ipak nisam bio srećan jer su me mučila neka pitanja o životu.

 Da bih pronašao odgovore na svoja pitanja, počeo sam da idem u crkvu dvaput nedeljno i da se molim Bogu za pomoć. A onda mi je razgovor s jednim prijateljem promenio život. Pitao sam ga: „Jesi li ikada razmišljao o tome šta je svrha života? Ima toliko problema i nepravdi!“ Rekao mi je da je i on imao slična pitanja i da je u Bibliji našao logične odgovore. Dao mi je knjigu Ti možeš zauvek da živiš u raju na Zemlji, a napomenuvši da je počeo da proučava Bibliju sa Jehovinim svedocima. Isprva sam oklevao da je pogledam jer sam smatrao da ne treba da čitam literaturu drugih religija. Međutim, želeo sam da saznam odgovore na svoja pitanja i zato sam ipak odlučio da proverim da li to što Svedoci govore ima smisla.

 Iznenadio sam se kad sam saznao o čemu Biblija zapravo govori. Saznao sam da je Bog stvorio ljude s namerom da večno žive u raju na zemlji i da se njegova namera nije promenila (Postanak 1:28). Zaprepastio sam se kada sam u svojoj Bibliji (King James Version) video Božje ime Jehova i kada sam saznao da molitva Očenaš, koju sam i sam izgovarao, govori o posvećenju upravo tog imena (Psalam 83:18; Matej 6:9). Konačno sam shvatio i zašto Bog još uvek dozvoljava da ljudi pate. Sve što sam saznao imalo je smisla! Bio sam oduševljen.

 Nikada neću zaboraviti kako sam se osećao kada sam krenuo na sastanke Jehovinih svedoka. Svi su bili srdačni i želeli su da se upoznaju sa mnom. Na prvom sastanku na kom sam bio slušao sam posebno javno predavanje o molitvama koje Bog uslišava. To me je stvarno zanimalo jer sam se molio Bogu za pomoć. Zatim sam prisustvovao obeležavanju godišnjice Isusove smrti. Oduševilo me je kada sam na tim sastancima video kako i deca u Bibliji prate stihove koji se čitaju. U početku nisam znao da se snađem u Bibliji, ali Svedoci su me naučili kako da pronađem neki biblijski stih.

 Sve češće sam odlazio na sastanke i počeo sam da još više cenim kvalitet pouke na njima. Na svakom sastanku sam mnogo toga naučio i kući sam se vraćao ispunjen i srećan. A onda su mi predložili da proučavaju Bibliju sa mnom.

 Ono što sam video kod Jehovinih svedoka veoma se razlikovalo od onoga što sam viđao u svojoj crkvi. Shvatio sam da su to iskreni ljudi, da među njima vlada jedinstvo i da daju sve od sebe da ugode Bogu. Uverio sam se da zaista vole jedni druge, po čemu i treba da se prepoznaju pravi hrišćani (Jovan 13:35).

 Što sam više proučavao Bibliju, sve više sam se menjao da bih svoj život uskladio sa biblijskim načelima. Ali mislio sam da nikada neću moći da se odreknem borilačkih veština. Voleo sam da treniram i da se takmičim. Kada sam to rekao Svedoku koji je sa mnom proučavao Bibliju, on mi je ljubazno rekao: „Samo ti nastavi da proučavaš i siguran sam da ćeš doneti dobru odluku.“ To je bilo upravo ono što mi je trebalo. Što sam više upoznavao Jehovu Boga, sve sam više želeo da mu ugodim.

 Incident koji sam pomenuo na početku, kada sam slučajno razbio nos svom sparing-partneru bila je prekretnica u mom životu. To me je nateralo da ozbiljno razmislim o tome mogu li biti miroljubiv Hristov sledbenik ako nastavim da se bavim borilačkim veštinama. U Isaiji 2:3, 4 prorečeno je da se oni koji žive po Jehovinim merilima više neće „učiti ratovanju“. I Isus je učio ljude da ne pribegavaju nasilju, čak ni kada se suočavaju sa nepravdom (Matej 26:52). Zato sam prestao da se bavim sportom koji sam toliko voleo.

 Nakon toga, počeo sam da primenjujem biblijski savet koji glasi: „Vežbaj se u tome da budeš odan Bogu“ (1. Timoteju 4:7). Sve vreme i snagu koju sam ranije trošio na treninge, sada sam usmerio na duhovne stvari. Mojoj devojci se nije dopadalo ono što sam učio iz Biblije, pa smo raskinuli vezu. Krstio sam se 24. januara 1987. Ubrzo nakon toga, počeo sam da dosta svog vremena provodim u propovedanju i poučavanju ljudi o Bibliji. I dalje sam u punovremenoj službi, a neko vreme sam služio i u glavnom sedištu Jehovinih svedoka u Njujorku.

 Kada sam saznao istinu o Bogu, našao sam ono što mi je u životu nedostajalo. Više ne osećam prazninu. Znam šta je svrha života, nadam se prelepoj budućnosti i istinski sam srećan. I dalje redovno vežbam, ali to mi više nije najvažnija stvar u životu. Sada mi je najvažnije da služim Jehovi Bogu.

 Dok sam trenirao borilačke veštine, stalno sam posmatrao ljude oko sebe i razmišljao kako da se odbranim ako me neko napadne. I danas posmatram ljude oko sebe, ali sa ciljem da im pomognem. Zahvaljujući Bibliji sada više razmišljam o potrebama drugih, a postao sam i bolji suprug svojoj voljenoj ženi Brendi.

 Borilačke veštine bile su moja strast. Ali sada sam posvećen nečem mnogo boljem. Biblija to najbolje objašnjava kada kaže: „Telesno vežbanje je korisno u određenoj meri, a odanost Bogu je korisna u svakom pogledu, jer nam donosi blagoslove i u sadašnjem i u budućem životu“ (1. Timoteju 4:8).