Nada za obolele

U PROŠLOSTI, ljudi su obično izbegavali osobe sa afektivnim poremećajima. Zbog toga su mnogi koji su patili od ovih poremećaja bili odbačeni od društva. Neki su bili diskriminisani što se tiče posla. Druge su izbegavali čak i članovi njihovih porodica. Često je to samo pogoršavalo problem i onemogućavalo da oni koji su bili bolesni prime pomoć.

Međutim, poslednjih decenija postignut je veliki napredak u razumevanju kliničke depresije i bipolarnog poremećaja. Sada je poznato da se ova oboljenja mogu lečiti. Ipak, nije uvek lako dobiti pomoć. Zašto?

Prepoznati simptome

Dijagnoza nekog afektivnog poremećaja ne postavlja se pomoću analize krvi ili rendgena. Umesto toga, ponašanje osobe, njeno razmišljanje i prosuđivanje posmatraju se tokom određenog perioda. Da bi se postavila dijagnoza mora postojati više simptoma. Problem je taj što ponekad članovi porodice i prijatelji ne shvataju da ponašanje koje primećuju ukazuje na neki afektivni poremećaj. „Čak i kada se ljudi slažu u tome da ponašanje neke osobe odstupa od normalnog“, piše dr Dejvid Miklovic, „oni mogu imati dosta različito mišljenje o uzrocima takvog ponašanja.“

Nadalje, čak i kada članovi porodice smatraju da je situacija ozbiljna, može biti teško uveriti osobu koja ima poremećaj da joj je potrebna lekarska pomoć. Ili, ukoliko se lično vi suočavate s tim problemom, možda niste voljni da zatražite pomoć. Dr Mark Gold piše: „Možda verujete u ono o čemu razmišljate kada ste depresivni — da ste bezvredni, i da nema nikakve koristi od traženja lekarske pomoći jer za vas ionako nema nade. Možda biste želeli da porazgovarate s nekim o tome, ali mislite da je depresija nešto čega se treba stideti, nešto što je isključivo vaša krivica... Možda čak i ne znate da je to što osećate zapravo depresija.“ Pa ipak, za one koji pate od  ozbiljne depresije, lekarska pomoć je neophodna.

Naravno, svako ponekad klone duhom, i to ne ukazuje bezuslovno na neki afektivni poremećaj. Međutim, šta ako su ta osećanja nešto jača od pukog naleta melanholije? I šta ako ona traju neuobičajeno dugo — možda dve sedmice ili duže? Osim toga, recimo da vas depresivno raspoloženje sprečava da normalno funkcionišete, bilo na poslu, u školi ili u drugim društvenim aktivnostima. U tom slučaju, bilo bi mudro da se posavetujete sa nekim stručnjakom koji je kvalifikovan da dijagnostikuje i leči depresiju.

Kada se radi o biohemijskoj neravnoteži, može biti prepisan neki lek. U drugim slučajevima, mogao bi biti preporučen razgovor s lekarom kako bi se osobi koja pati od depresije pomoglo da nauči kako da se izbori s njom. U nekim slučajevima, dobre rezultate daje kombinovanje obe ove metode. a Ono što je važno jeste zatražiti i dobiti pomoć. „Mnogi koji boluju od afektivnih poremećaja uplašeni su i stide se zbog svoje bolesti“, kaže Lenor, koja ima bipolarni poremećaj i koja je spomenuta u prethodnom članku. „Međutim, žalosno je kada pretpostavljate da imate problem, a ne tražite pomoć koja vam je toliko potrebna.“

Lenor priča svoje iskustvo: „Praktično sam godinu dana bila prikovana za krevet. Onda sam jednog dana, kada sam se osećala malo bolje, odlučila da telefoniram doktoru i da zakažem pregled.“ Ustanovljeno je da boluje od bipolarnog poremećaja i prepisani su joj lekovi. To je bila prekretnica u njenom životu. „Kada uzimam lekove osećam se sasvim normalno“, kaže Lenor, „ipak, moram stalno da se podsećam da će se pređašnji simptomi vratiti ako prestanem da ih uzimam.“

Slično je i s Brandonom, koji pati od depresije. „Kao tinejdžer“, kaže on, „često sam razmišljao o samoubistvu zbog jakog osećanja bezvrednosti. Kod lekara sam otišao tek kada sam prešao tridesetu.“ Poput Lenor, i Brandon koristi lekove kako bi izašao na kraj sa svojim poremećajem. Ipak, ima i drugih stvari koje mu pomažu. „Da bih ojačao zdravlje“, kaže on, „vodim računa o svom umu i telu. Dovoljno se odmaram i pazim šta jedem. Takođe, svoj um i srce hranim pozitivnim mislima iz Biblije.“

 Međutim, kao što Brandon kaže, klinička depresija je zdravstveni, a ne duhovni problem. Za oporavak je presudno uvideti ovu činjenicu. Brandon priča: „Jednom mi je jedan dobronamerni suhrišćanin rekao da, pošto se u Galatima 5:22, 23 kaže da je radost plod Božjeg svetog duha, mora da sam depresivan zato što radim nešto što sprečava delovanje Božjeg duha. Zbog toga sam bio još depresivniji i osećao sam još veću krivicu. Međutim, kada sam počeo da primam pomoć, tamni oblaci nada mnom počeli su da se razilaze. Osećao sam se mnogo, mnogo bolje! Bilo mi je žao što se ranije nisam obratio za pomoć.“

Pobediti u bici s bolešću

Čak i nakon uspostavljanja dijagnoze i početka lečenja, afektivni poremećaj će za one koji se suočavaju s njim verovatno i dalje predstavljati teškoću. Keli, koja se bori sa ozbiljnom depresijom, oseća zahvalnost za lekarsku pomoć koja je usmerena ka medicinskim aspektima njene bolesti. Ipak, ona je ustanovila i da je pomoć drugih takođe veoma važna. Keli je isprva oklevala da zatraži pomoć od drugih zato što nije želela da bude nekome na teret. „Morala sam da naučim ne samo da zatražim pomoć već i da je prihvatim“, kaže ona. „Tek kad sam otvoreno pričala o svojim osećanjima mogla sam da se izborim sa sve jačim depresivnim raspoloženjem.“

Kao Jehovin svedok, Keli zajedno sa suhrišćanima posećuje sastanke u Dvorani Kraljevstva. Međutim, ponekad čak i ove radosne prilike za nju predstavljaju izazov. „Često mi se dešava da teško podnosim svetlo, kretanje ljudi i buku. A onda me obuzme osećanje krivice i još jača depresija zato što mislim da je moj poremećaj sigurno odraz nedostatka duhovnosti.“ Kako Keli izlazi na kraj s tim? Ona kaže: „Naučila sam da je depresija bolest s kojom se treba boriti. To što sam depresivna ne znači da mi nedostaje ljubavi prema Bogu i prema suhrišćanima, a nije ni pokazatelj nedostatka duhovnosti.“

 Lusija, spomenuta u prethodnom članku, oseća zahvalnost za izvrsnu lekarsku pomoć koju prima. „Zahvaljujući tome što sam se obratila lekaru za mentalno zdravlje naučila sam da se borim i izdržim promene raspoloženja koje prate ovu bolest“, kaže ona. Lusija takođe naglašava vrednost odmora. „San je važan činilac u izlaženju na kraj s manijom“, kaže ona. „Što manje spavam, to su jači simptomi manije. Čak i kada ne mogu da zaspim, naučila sam da ležim u krevetu i da se odmaram umesto da ustanem.“

Šila, koja je takođe spomenuta u prethodnom članku, ustanovila je da je korisno da vodi dnevnik i da beleži kako se kad oseća. Ona primećuje značajna poboljšanja u svom gledištu. Pa ipak, prepreka još uvek ima. „Iz nekog razloga, usled umora negativne misli naviru u moj um“, kaže Šila. „Ipak, naučila sam da ih potisnem ili barem da ih ublažim.“

Uteha iz Božje Reči

Za mnoge koje muče „brige“ [„nemirne misli“, NW], Biblija je pomoć koja jača (Psalam 94:17-19, 22). Na primer, Šeri je otkrila da su posebno ohrabrujuće reči iz Psalma 72:12, 13. U tim stihovima psalmista o Božjem imenovanom Kralju, Isusu Hristu, kaže sledeće: „Jer će on izbaviti ubogoga koji cvili, i nevoljnoga koji pomoći nema. Smilovaće se jadnicima i ubogima, i duše će siromaha spasti.“ Takođe su je ohrabrile reči apostola Pavla zabeležene u Rimljanima 8:38, 39: „Uveren sam da ni smrt, ni život, ni anđeli, ni vladavine, ni ono što je sada, ni ono što će doći, ni sile, ni visina, ni dubina, ni bilo šta drugo što je stvoreno, neće moći da nas rastavi od Božje ljubavi.“

Elejn, koja pati od bipolarnog poremećaja, smatra da je za nju odnos s Bogom poput jednog sidra. Puno utehe pružaju joj psalmistine reči: „O Bože, srce slomljeno i skrhano ti nećeš prezreti“ (Psalam 51:17, NW). Ona kaže: „Zaista je utešno znati da nas Jehova, naš nebeski Otac pun ljubavi, razume.“ „Kada mu se približim u molitvi, posebno u vreme velike teskobe i boli, to mi pruža snagu.“

Kao što se može videti, život sa afektivnim poremećajima nosi sa sobom jedinstvene izazove. Međutim, Šeri i Elejn su ustanovile da im oslanjanje na Boga u molitvi uz odgovarajuće lečenje omogućava da poboljšaju svoje životne okolnosti. Ali, kako članovi porodice i prijatelji mogu pomoći onima koji pate od bipolarnog poremećaja ili depresije?

[Fusnota]

[Istaknuti tekst na 10. strani]

„Kada sam počeo da primam pomoć, tamni oblaci nada mnom počeli su da se razilaze. Osećao sam se mnogo, mnogo bolje!“ (BRANDON)

[Okvir na 9. strani]

Zapažanja jednog muža

„Pre nego što se razbolela, Lusija je, zahvaljujući svom velikom razumevanju, pozitivno uticala na mnoge. Čak i sada kada drugi posećuju moju ženu kada se dobro oseća, izgleda da su privučeni njoj zbog njene topline. Većina ne shvata da Lusijino raspoloženje varira između dve krajnosti, depresije i manije. To je posledica bipolarnog poremećaja, bolesti s kojom se bori četiri godine.

„Tokom manične faze, nije neobično da Lusija bude budna do jedan, dva ili čak tri sata posle ponoći, puna kreativnih ideja. Energija prosto izbija iz nje. Burno reaguje i na najbeznačajnije stvari i nekontrolisano troši novac. Ulazi u najrizičnije situacije smatrajući da joj se ništa ne može desiti, da nema nikakve opasnosti — ni u moralnom, ni u fizičkom, niti u bilo kom drugom smislu. Takvu impulsivnost prati i sklonost ka samoubistvu. Depresija je uvek za petama maniji, i obično su obe ove faze podjednakog intenziteta.

„Moj život se potpuno promenio. I pored toga što se Lusija leči, ono što možemo uraditi danas može se razlikovati od onoga što smo mogli uraditi juče ili što ćemo moći uraditi sutra. To se menja baš kao i naše okolnosti. Ustanovio sam da se moram prilagođavati više nego što sam ikada i mislio da mogu“ (Mario).

[Okvir/Slika na 11. strani]

Uzimanje lekova — znak slabosti?

Neki smatraju da je uzimanje lekova znak slabosti. Međutim, razmislite o tome na ovaj način: Dijabetičar se mora pridržavati propisanog lečenja, u koje može spadati uzimanje injekcija insulina. Da li je to znak slabosti? Apsolutno ne! To je jednostavno način da se hranljive materije u organizmu dovedu u ravnotežu tako da bolesnik može normalno da funkcioniše.

Situacija je vrlo slična sa uzimanjem lekova za depresiju i bipolarni poremećaj. Iako je razgovor s lekarom mnogima pomogao da razumeju svoju bolest, na mestu je biti oprezan. Kada se radi o hemijskoj neravnoteži, bolest se ne može izlečiti jednostavno pomoću logičkog razmišljanja. Stiven, koji pati od bipolarnog poremećaja, priča: „Lekar koji me je lečio ilustrovao je to ovako: Neko može pohađati sve moguće časove vožnje, ali ako toj osobi date da vozi automobil bez volana ili kočnica, od svih tih časova vožnje neće imati mnogo koristi. Na isti način, kada se depresivnoj osobi pruži samo savet, to možda neće doneti željene rezultate. Prvi važan korak je uspostavljanje hemijske ravnoteže u mozgu.“

[Slika na 10. strani]

Za mnoge koje muče negativne misli, Biblija je pomoć koja jača